Jako mi se dopao fazon koji mi je ispričao kolega koji je emigrirao za Bergen na moje pitanje kako se adaptirao na vreme u Norveškoj…
Vic ide otprilike ovako : “Pitali momka iz Bergena da li je ikada video dan bez kiše…a on na to odgovori – Nisam…ali dobro ja imam tek šesnaest godina“… 🙂
Drugi podatak koji me je fascinirao je činjenica da Bergen ima najveći broj servisa kišobrana po glavi stanovnika na svetu…
Sve u svemu Bergen nije grad za nekoga kome smeta kiša…
S obzirom da smo potom diskutovali o strahu od bolesti i o smrti pade mi na pamet jedna analogija…
Kao što Bergen nije dobro mesto za život ako je nekome lepo samo kada je sunčano…i kada ne pada kiša…tako ni ovaj svet nije baš zgodno mesto za život za nekoga ko je jako plaši bolesti i smrti…
Jednostavno su pravila na ovoj planeti takva kakva su…
Nema potrebe preterano se jediti i fokusirati se na pitanje „a šta ako se razbolim ili šta ako umrem“…s obzirom da će jednostavno sve nas koji smo imali tu vrašku privilegiju da se rodimo bolest kad tad zakačiti…srećnije kasnije…a manje srećnije ranije…i da ćemo apsolutno svi umreti…sasvim sigurno…
Možda je stoga mnogo pametnije fokusirati se na zahvalnost i na neslućene mogućnosti kako sve možemo živeti…ukoliko imamo tu neviđenu privilegiju i toliki smo srećnici da smo danas…samo igrom slučaja…živi i zdravi…
Prava je sreća da Norvežani imaju još jednu izreku…“da nema lošeg vremena već samo loše garderobe“…i svuda ćete ih prepoznati po onim nepromočivim jaknama i suvim čizmama…i začuđeno će vas pogledati ukoliko vam padanje kiše nešto remeti u planovima…(sećam se jednog kongresa u Pragu kad sam pokušavao kolegi Norvežaninu da objasnim da će umreti od zapaljenja mozga…jer mu je mokra kosa…a promaja je u tramvaju…i njegovog bledog pogleda…na mene kome su samo oči virile ispod kape i kapuljače i šala…ps živ je i dalje…mada ga i dalje proveram s vremena na vreme na fejsu…zna promaja da presudi kasnije…kad se čovek opusti)… 🙂
I to je otprilike to…
Ukoliko pada kiša…
Naše je da se dobro obučemo…da smanjimo verovatnoću da se skvasimo…i da ne dozvolimo da nam kiša pokvari planove…i da jednostavno krenemo tamo gde smo se zaputili…da se zabavimo i doživimo nešto lepo sa ljudima koje volimo…pa nek pljušti koliko hoće…
Slično je i sa bolestima…i sa smrću…
Ne pitamo se mi tu previše…
One su datost ovog univerzuma…za svakoga ko diše na ovoj planeti…
Naše je da smanjimo verovatnoću da se razbolimo…tako što ćemo živeti kao emancipovani prosvećeni ljudi…čuvati se i koristiti privilegije medicine 21 veka…i tako što ćemo živeti u skladu sa našim vrednostima…
Ukoliko neko pronađe planetu na kojoj se ne razboljeva i ne umire…eto mene i svih mojih Đurića u redu za tamo…ne pitamo koliko je karta…i kakvo je vreme tamo…
Do tada…
Pravila su ovakva…kakva su…džabe se ljutimo na sudije…
Suština racionalnosti je u prilagođavanju na realnost…
A ne u traženju posebnih prava…jer bi nam bilo tako lakše i lepše…kako smo mi zamislili…
Uostalom…
Kažu smi moji poznanici koji žive na Moru da u jednom trenutku prestaneš da ga primećuješ i da mu se raduješ…
Ničemu se nisam kao dečak više radovao nego Soniju iznajmljenom na 24 sata…kakvo crno spavanje…
Pitanje je da li bi bez crne bela uopšte i vredela…što bi rekao dobri Đole…kome verujem da je i Gore dobro…kao i svim dobrim ljudima…
Suština je u tome šta možemo naslikati dok još imamo Kičicu u rukama…i sve moguće Boje…
Uzgred…
U Bergenu postoji i ronilački klub…
Pod vodom vam kiša ionako uopšte ne smeta…
A Ugođaj je potpuno nestvaran…