Dok na jednoj malenoj pumpi nadomak Brusa točim gorivo i posmatram enormnu količinu nežnosti i pažnje sa kojom radnik na pumpi mazi i zavitlava svog krznenog prijatelja…izvrnutog na leđa sa sve četiri u vis…i potpuno oduševljenog tom jutarnjom igrarijom…ponekad pomislim da na ovom svetu ne postoji iskrenija ljubav od one između pumpadžija i pasa lutalica koji tu negde okolo žive…
Ljudskih i pasjih duša koje nikome nisu preterano bitne…ni važne…tu negde na kraj sveta…
Pored kojih većina nas samo projuri jureći za nekim svojim snovima…ne uplićući se preterano u neku interakciju sa njima…
Ova Krznena Duša će dobiti stran i hranu…toplo sklonište u onim prohladnim kišnim noćima…i nekoga svog da štiti…
A ova Uniformisana nekoga ko će mu se svaki dan iskreno obradovati kada dođe na posao…nekoga ko će ga voleti i prihvatati baš takvog kakav jeste…i nekoga ko će kao neka Dobra Talija rasterivati svu lošu energiju po pumpi…koju ponekad veliki broj ljudi u prolazu ostavlja za sobom…
Volim onu da je dobro svako zlo koje nas spaja…i čini boljim…
I odavno znam da su muka i patnja nešto po čemu je ovaj svet poznat širom galaksije…
Ali i dalje verujem u to da su Saborništvo Spram Muke i Ljubav…naše najveće zemaljske supermoći…
Hvala ovoj dvojici drugara koji su me na to danas podsetili…

Imam neki fetiš prema aerodromima…
Oduvek…
I pre kad su to bili baš retki događaji…
I sada…kada letim otprilike jednom mesečno…
S obzirom da najčešće ta putovanja budu zbog radosti…oni su obično mesta gde provod počinje…gde mogu da se opustim i da počnem sa uživanjem na max…
Volim ih zato što su kao neki Mikrokosmosi…u koje kada uđete u 4h ujutru…iz neke mirne i tihe noći…u jednom trenutku shvatite da se nalazite u jednoj užurbanoj košnici…gde svako negde juri i trči…potpuno nezavisno od doba noći ili dana…
Volim taj miks nacija…jezika…izgleda i stilova ponašanja…
Volim sve to da posmatram…
I da se nekako i ja osećam kao običan Zemljanin…Građanin Sveta…
Volim to podizanje perspektive na viši nivo…
Nekako mi se izdigne razmišljanje iznad levela niskog…prizemnog i bezveznog…
I zaista čvrsto verujem da je Putovanje smrtonosno prema zabludama…predrasudama…zatucanom…primitivnom…uskom…ružnom…zlom i glupom…
I da su zato predragocena…i neophodna…da bi nam um postao širok…a pogled bistar…od čega važnijeg ulaganja prosto nema…
A ono što najviše volim na aerodnomima je  jedan fenomen koji sam davno primetio…
Na aerodromima prosto nema osuđivanja…
Možete biti ko god želite…
Izgledati kako želite…
Ponašati se kako god želite…
Dok god naravno ne ugrožavate nikoga drugog…
I niko vam to neće zameriti…
Volim ful napucane žene…uvek spremne da upoznaju nekog ko ima šarm milionera i gestove pravog kavaljera…
Uglađene poslovne ljude…kojima nije teško da putuju s kraja na kraj sveta da bi ostvarili svoje ambicije…
Profesionalne sportiste sa dušom u nosu od još jednog gostovanja…
Razluđenu estradu koja ni ne zna gde će večeras izgovoriti dobroveče ****…jesmo li dobro?
Pijane grupe momaka…sa momačkih večeri…potpuno razvaljene iz izlazaka…i u punoj euforiji…još od sinoć…
Drugarice od 7 do 77 pobegle na vikend da konačno malo izduše…i odmore…od svih onih teških i napornih uloga i identiteta koje uspešne i dobre žene obično sebi nametnu ostalih 360 dana…koje ćete prepoznati po jutarnjim aperolima…neprestanoj priči i grohotu…
Ljubavnike koje ćete prepoznati po sjaju u očima i suptilnom kliberenju…koje imaju samo zaljubljeni ljudi…koji krišom rade nešto što baš i ne bi smelo da se radi…ali jako prija…
Opuštenu…naivnu i još uvek punu entuzijazma studentariju sa onim velikim bekpekovima na leđima…spremnu da udahnu ovaj život i osvoje svet…
Ljude koji spavaju po podu…ili stolicama…ili bukvalno bilo gde…na užas svakoga sa strahom od prljavštine…i bacila…iako se ovim pospanim nikada ništa nije desilo zbog toga što se baš i ne pridržavaju svih pravila asepse i antisepse…
Dečurliju iz generaciju Zed…sa hiljadu i jednim elektronskim gedžetom…slušalicama na ušima…i pogledima prikovamim za ekrane…koji sve ovo što sam napisao nikada neće ni primetiti…ali koji se jako zabavljaju radeći nešto njima drago…u digitalnom svetu…
Porodice…koje vidite da se vole…po nekim malim gestovima pažnje i nežnosti…ovlaš poljubcu…ili držanju za ruke…
Dečurliju koja jurca jašući kofere…i vrišteći od sreće…jer su maženi i paženi…i opet ih neko ko ih jako voli i čuva…vodi negde da uživaju…još više…najveće srećnike i pobednike te vraške lutrije ko će se gde roditi…
I sasvim obične ljude…koji bukvalno samo mirno postoje…i žive neke svoje živote…vrhove gausovih kriva čovečanstva…
Volim sve to da posmatram…
I zaista duboko verujem da je jedno od ultimativnih ljudskih prava da odaberemo svoj sopstveni sistem vrednosti i način življenja koji paše uz to…
I da onda njega eksploatišemo do daske…
Radeći stvar važniju od svih…
A to je da živimo život vredan življenja…
Onako baš za našu dušu…
Uvek ću se boriti za pravo svakoga čoveka na to…
Da živi kako god on hoće…dok god nikoga drugog ne ugrožava…
I jako ću čuvati moje lično pravo na to…
Zato i volim aerodrome…
Nigde mi nije toliko jasno da je nebitno što je život kratak…ukoliko ga živimo onako kako i treba da se živi…
Ko sam ja da se mešam ikome u to što je sam sebi odabrao…
Niko me na to ne podseća bolje od aerodroma…
Zato su mi i dragi…
Raskošni i veliki nam bili…
Pa se vidimo…
Negde po Kini…Kanadi…Novom Zelandu i Čileu…
Tek se spremam da uživam…
Ovih prvih četrdeset je bilo tek zagrevanje…
Pred poletanje…

Posmatram jutros simpatični par vršnjaka koji su se čuknuli na Brankovom mostu…kako se klibere…razmenjuju telefone i rešavaju tu uobičajnu gradsku neprijatnost na jedan dosta civilizovan način…k’o da smo u Ženevi…daleko bilo…
I setih se jednog od mojih najvećih stručnih uspeha tokom dosadašnje karijere…kada se moja klijentkinja…duboko ranjena usamljenošću i posledičnim osećajem da mora da njoj nešto grdno fali čim je niko neće…isto tako čuknula sa jednim simpatičnim bradonjom prilikom dolaska na seansu…pa potom izašla sa njim na kafu kako bi rešeli sve formalnosti…pa počela da se smeje na njegovo lupetanje…pa se zaljubila…pa verila…pa prestala da dolazi…što je i ultimativni cilj svake psihoterapije…
Da se rastanemo bolji…mirniji i srećniji no što smo se sreli…
Posle smo se zezali…kako ono što ja uvek kažem usamljenim ljudima „da im neće Aladin doleteti na ćilimu pod prozor i povesti ih u noć“ i da moraju da se ponude sreći…može i jeftinije da prođe…u ovo doba preskupih limara…
No dobro…
Lepo je ponekad biti i dobar u svom poslu…
Pomagati ljudima…
Sedeti u njihovom uglu tokom tih teških rundi sa uvek favorizovanim životom…
I radovati se na sav glas kad pobede…
Uostalom…
Pobedi se ne gleda u zube…

Ima nešto u tim jutrima u Beogradu…
Ima nešto u tim Tatama Rmpalijama od 2 metra i sto dvadeset kila…
Ima nešto u toj bradi…ramenima…i pivskom stomaku…
Ima nešto u tom roze rančiću za vrtić nehajno prebačenom preko ramena…koji na njemu više izgleda kao pederuša…
Ima nešto u toj velikoj šaci koja čvrsto drži malu…
Ima nešto u tim kovrdžama…osmehu…bezbrižnosti…trapavom hodu…kako već samo ćerkice od 5 godina idu u vrtić…
Ima nešto u tome kako joj pogled landara svuda…čas levo čas desno…čas pozadi…i u tome što zna da ni u šta neće lupiti dok zvrnda sa strane…jer šta joj se uopšte i može desiti dok je s tajom…
Ima nešto u tom hiljadu i jednom pitanju dok prolaze pored botaničke bašte u Takovskoj i gledaju slike ogromnih insekata na ogradi…“Tajo…je li ovo bogomojka…zašto je ovoliko velika na slici kad je ona u stvari mala…sećaš se videli smo je onda na Divčibarama…je li ona živi tu u našoj botaničkoj bašti…a kako je preskočila ogradu…da li ona plaća kartu 🙂 „…i još hiljadu drugih…na čije će tajino strpljivo odgovaranje stvoriti beskrajan broj novih visoko potentnih i beskrajno pametnih sinapsi u tom detinjem mozgu…koji će jednog dana kada poraste u ovakvim blagodarnim uslovima biti širok…intelektualan i najzabavniji za svakim kafanskim stolom…
Ima nešto u tome što ga posle ovog njihovog jutarnjeg rituala čeka užasan dan…gde će ga svi jahati…pritiskati…i maltretirati…dok pokušava da zaradi za nju…da joj ništa ne fali…i da bude bezbedna…
Ali ima nešto u tom vremenu za Njega…
U tom vremenu za Nju…
U tom vremenu za Njih…
Nikada nije ni bilo bitno kako nam je…dok imamo svoje zašto…
A za ovo dvoje se uopšte ne sekiram…
Naprotiv…
Da je više ovakvih Komšija…
Ovaj naš grad bi bio pravi pravcati Raj…