Zamisljam kako joj je kuća bila ledena i stara…
Kako je tata više voleo da ga cene i poštuju u kafani nego u kući…
A kako je mama bila hladna i nezainteresovana…u svojim večitim mukama kako da ih prehrani…
Kako je u osnovnoj bila siromašna…i odbačena…
A u srednjoj ismevana i nezainteresovana ni za druženje…ni za učenje…što svakako mnogo lakše ide bezbrižnoj deci…kojima nije svaki dan preživljavanje…
Kako je fakultet bio nemoguća misija…jer je čim pre morala da počne da radi…
I eto je sad…
Na šalteru Air Srbije…za predaju prtljaga…
Siške…naočare…savršeno uredna uniforma…lepo ali vidno umorno i tužno lice…no ipak jasno dobre oči…
Razmišljam…
Koliko je to teško…
Raditi na mestu gde stalno neki nasmešeni…srećni i privilegovani ljudi…poleću u neke nove avanture…provode i uživancije…i svaki dan to gledati…a imati 25 godina…i biti osoba koja nikada nije letela avionom…
Razmišljam…
Kako je zavist jedna od najljudskijih osobina…
Jer čim možemo puno da se radujemo kad nešto imamo…možemo još više da patimo kad nam je to nešto nedostupno…a onda jako boli kada shvatite da neko drugi to sasvim opušteno ima…
I kako sam se bukvalno prenerazio koliko i sam mogu biti zavidan…čim je život počeo da mi uzima i ne daje nešto što jako želim i što sam mislio da mi jako pripada…
I kakvo je to bilo bolno otkrovenje…
Jer je jako lako biti dobar i nasmešen…kad ti sve dobro ide…
No od onog trenutka kad osetimo zavist…pred nama su dva puta…
Laki i strašni…
I teški i sjajni…
Ovo pile sa šaltera može da ostane u nesreći i zavisti…kao u nekom živom blatu…da počne da mrzi i sebe…i svoj život…i sve srećne ljude…da vremenom postane zla…ono da namerno razdvaja parove i porodice i prijatelje koji su nasmešeni došli na šalter…čisto da im napakosti…i da ostane u toj nesreći godinama…sve dok ne postane samo ljuštura od ljudskog bića…što je napočetku svakako lakše jer ne zahteva nikakav trud…sediš samo…ne pomeraš se… zavidiš po ceo dan…kukaš na sudbinu…toneš lagano i čekaš da život nekako prođe…što je na duge staze smrtonosno…i prebolno…jer nesreća je kao Černobil…na kraju će sve spržiti ukoliko se hitno ne ugasi i ne zapečati…da ne može da kontaminira ostale delove nas…
Ili da krene na preteški put…
Strmu i napornu uzbrdicu…
Da shvati…da je njena trenutna pozicija nikako ne definiše…i da to odakle dolazimo…iako je esktremno važno…nije naše prokletsvo…niti alibi da ostanemo tu…i da ona ne može biti bezvredna kao ličnost samo zato što joj trenutno život težak…besmislen i bolan…i da noću kad dođe…otrči svoj krug sa slušalicama…da joj se makar nešto dobro desi u tom danu…da potom sedne da uči engleski…da pođe autobusom na leto negde na sezonu…da se polomi radeći i da štedi svaki dinar…da se vrati s jeseni sa novcem za vandredno školovanje…u čemu god…što bi volela da radi…u čemu može postati dobra…što je traženo…i za šta može biti adekvatno plaćena…digitalnom marketingu…ili obrvarenju…da potom nađe sebi momka koga na početku niko nije poštovao…jer je dolazio iz sličnog blata…i koji je prošao sličan put…i izborio se i za sebe…i za samopouzdanje…koji će je voleti onako kako je nikad niko nije voleo…
I mogu bukvalno da ih zamislim 2030 i neke…kako stoje ispred šaltera za Pariz…kako se kikoću…kako on lupa…kako je ona lepa onoliko koliko su samo zacopane žene lepe…kako su oči i dalje dobre…samo je sada lice odmorno i nasmešeno…kako staju na šalter…kako joj se omakne…izvol’te pasoš kolega…i kako se brzo ljubazno izvinjava…i kaže duga je to priča…kako traži svoj prvi gejt…kako su joj oči pune suza…dok ulazi avion…kako dodiruje vrata…da se pozdravi…i kako sedaju zajedno nasmešeni…kao neka reklama za život…
Odavno znam…
I stručno…
I ljudski…
Koliko su dugotrajne tuge i nesreće hronično oštećujuće…slično je i sa radošću i srećom…
Ništa nema toliki orkanski isceljiteljski potencijal…
Srećan put Mila…
I bravo ti ga…
Pravi mali Biseru iz Blata…

Jako volim onu izreku Waltera Levina koja tvrdi da „Profesor koji predaje Fiziku na dosadan način je kriminalac“…
I kakva je to samo istina…
Uostalom ja sam sedeo u Parizu pre neku godinu po jednom sunčanom prolećnom danu čitavo popodne u mračnom amfiteatru kongresne dvorane i zabavljao se i uživao više no na Jelisejskim Poljima slušajući o ljudskoj seksualnosti…ljubavi…emocijama i tome kako da pomognemo svim tim ljudima koje će ta pitanja jako mučiti…
I nisam zažalio…
Jer Pariz je čaroban i noću…
I sve se može stići…
Spavanje je ionako za penzionerske dane…
Tad će biti vremena da se čovek odmori…ispava i sabere sve utiske…
I zato me je sasvim oduševila pohvala jednog divnog bistrookog studenta pre neki dan posle predavanja koji mi je prišao i rekao „da mi je neko rekao da ću kao student stomatologije sa uživanjem slušati o psihijatriji 3 sata…ne bih mu verovovao…no vi ste pričali sa nama nekako tako ljudski i životno i zabavno i interesantno da sam imao utisak kao da sedim sa nekim ujakom na kafi i on me podučava o životu…hvala vam…“
O kako me je to samo obradovalo…
Kakav je to samo kompliment…
Uostalom nisam za sve sam odgovoran…
Psihijatrija je najživotnija grana medicine…
I sveprisutna je…
I svakom će nam na ovaj ili onaj način biti potrebna…
Zato ona ni ne može biti dosadna…niti suvoparna…
Zato i volim onu izreku sa početka…
I hvala mojim Profesorima od kojih sam imao privilegiju da učim…koji ne da nisu bili dosadni već sam imao utisak da slušam žive Čarobnjake…i posmatram Magiju koja se odigrava pred svojim očima…i da krećem u neku novu (naučnu) Avanturu za nekim Gandalfom…
Hvala što ste nas navukli na Nauku…na razmišljanje…na istraživanje…i na intelektualni pogled na svet…
Ponekad pomislim da nema većih Srećnika na ovoj planeti…lečimo i pomažemo ljudima našom pameću i znanjem…sve vreme u stvari uživajući dok učestvujemo u putovanjima naših pacijenata od samog ponora do proplanaka sa čarobnim pogledima…i od toga lepo i mirno živimo…
Pa ima li boljeg posla na svetu?
Pređena igrica…
I dobrodošle nove mlade kolege…
Kako ćemo vas samo zaraziti tom strašću za Naukom…
Tom idejom da je najbolje živeti od svoje pameti i znanja…dok radite nešto jako smisleno…i lepo…i zanimljivo…i zabavno…i svrsishodno…
Prosto mi je drago što ćete i vi tu lepotu osetiti…

Kako me je samo oduševila priča moje koleginice koju mi je pre neki dan ispričala…
Naime…ona je nešto menjala ulazna vrata na stanu…i onda je skupila sve stare ključeve koji joj više nisu bili potrebni…vezala ih u jedan svežanj…i stavila ih sa još nekim stvarima u kesu za đubre…i jednostavno ih bacila u kontejner kad je pošla do prodavnice…
U povratku se odigrala prava mala beogradska Čarolija…
Ispred kante ju je čekao Đole…kako to da objasnim…lokalni Cigiš…zadužen za sve kontejnere u njihovom kraju…trijažu i skupljanje svega što bi u njima moglo da ima bilo kakvu vrednost…sa širokim osmehom…onim dobrim očima crnim kao noć…i sa ispruženom rukom sa svežnjem ključeva u njoj…i rečima…“Cico…opet previše radiš…i skroz si rasejana…bacila si slučajno ključeve…sreća da sam video…čekao sam te da se vratiš…da ti ih dam“…😀
Kako lepo…
Kako dobronamerno…
Kako pristojno…
Kako komšijski…
Kako ljudski…
Skoro kao kada je Cica njegovoj ćerkici prošle zime spakovala pun džak šarene garderobe za devojčice koju je njeno pile preraslo…
I kad se Đole zaplakao na primopredaji…onako kako mogu samo ljudi koji u tom trenutku rešavaju neki svoj kao kuća veliki i dugo nerešeni životni problem…zvani „toplo i lepo obući nekoga koga voliš najviše na svetu“…
O kako samo verujem u te koncentrične krugove dobročinstva…uzajamnog pomaganja…i podrške…
U beskonačni transfer dobrog…
Pa ko koliko može…
I kad je u prilici…
O kako samo verujem u onu Betovenovu da „ne znam ni jedan drugi znak superiornosti osim dobrote“…
Bravo Cico…
Bravo Đole…
I živeli…

Razmišljam jutros…gledajući neki ogroman žulj na mojoj peti…od novih cipela koje su me masakrirale pre neki dan…kako životinje nikad nemaju žuljeve…
Jednostavno…ne nose takvu garderobu…
I nemaju nikakvih stega…
Žive slobodno…i u skladu sa svojim nagonima…i sa onim što ih čini srećnim…
U nekoj lepoj…i surovo poštenoj ravnoteži…
I sa prirodom…
I sa sobom…
I zato im dobro i ide…
Razmišljam da li svi treba da postanemo Nudisti?
Ne samo fizički…
Nego i psihički…
I da živimo mnogo slobodnije…lepše i lakše…
Da se fokusiramo na Suštinu a ne na formu…
Svakako da su mi ove cipele lepe…
I kupio sam ih za važnu priliku…
Ali džaba…
Ako me vidite u Papučama da negde hodam iako je zima…
Da znate da nisam poludeo…
Samo ugađam sebi gde god mogu…
I gde je to pristojno…
I gde nikog ne ugrožavam svojom slobodom i životnim izborima…
Tako da…
Smrt Žuljevima…
I na telu…
A pogotovo na Duši…
Smrt svemu što nas bespotrebno pritiska…muči i boli…
Pesku sa Ade Bojane dobrodošao među moje nožne prste…
A Zalasku Sunca…iz porodice najlepših…čekam te u očima…
Uostalom…
Od sve garderobe na svetu…najvažnije su dobre Naočare za Sunce…
Od svog nakita…najviše cenim Osmeh…
Od svih stvari koje možete imati u rukama…najbolja je Cevčica…sa na primer nekim tačno odmerenim i adekvatno temperiranim Džin Tonikom…
Eto…
Od srca vam želim da ove tri stvari najviše i nosite na sebi dogodine…
Ma što da ne…
Možda i samo njih… 😉

U teretani u kojoj treniram ja sam potpuno nevidljiv…
Prosto je…
Ja sam tu najstariji…najdeblji…najnezgodniji…najnespremniji…najslabiji…najzadihaniji…najgore obučeni…najmanje istetovirani…najjeftinijijim kolima doveženi lik…
I jednostavno ne postojim…
Uvek me to podseti na sve moje divne pacijente sa socijalnom anksioznošću koji veruju da će na svakom mestu na kome se pojave sve stati…i da će baš svi gledati samo u njih…i procenjivati ih od glave do pete…a i na sve one depresivne koji kažu ne mogu ja ovako debeo i zapušten na trening…štrčaću od tih zgodnih i srećnih ljudi…ne mogu to da podnesem…još jednu muku i poniženje…
Ja im obično kažem…da uopšte ne treba da se sekiraju…i da su generalno potpuno nebitni drugim ljudima…da će svako gledati svoja posla…i baviti se svojim demonima…te se džabe opterećuju…nikoga zaista nije briga za njih…što uopšte nije tolika šteta ako se sagleda na oslobađajući način…i da se socijalna anksioznost leči izlaganjem…a depresija pokretanjem na silu u smeru koji je dobar…dok inercija ne uradi svoje…
I onda ostajemo mi narcistični…navikli da u svemu budemo uspešni…i da u svemu pobedimo…koje ta nevidljivost podseća na to da baš i nismo nešto posebno…
Koliko me je to kao mlađeg samo bolelo…
Detinje i nesigurne verzije Vladimira Đurića su volele samo lepe i uspešne delove sebe…a ružne i neuspešne su pokušavale na sve načine da prikriju…i da potisnu…ali to je moja prošlost…
Naopako i da nije sa četrdeset godina…
Ja to sada mogu da posmatram fenomenološki…nekako sa strane…čak i kad sam ja u pitanju…(živela psihoterapija)…
Moji ružni delovi mene su sasvim ok…oni su uži koncept od mene…i ne mogu me definisati kao osobu…moj ružni šlauf na stomaku…ne čini mene celog ružnim i bezvrednim…i vremenom sam naučio da „volim čak i one delove mene kojima niko ne aplaudira“… (Rudy Francisco) i da sebe posmatram kao work in progress koji se može unapređivati…a ne nešto što zaslužuje etiketu ružan ili lep…
Ulepšljiv sam…
Ali i smršljiv…
Obogatljiv…
Unapredljiv…
I sve…
Mogu postati sve što želim…samo ako hoću…ali i ne moram…već se volim i prihvatam…ovakav kakav jesam…pitanje je samo kakav kvalitet života želim da imam…
A i da se ne lažemo…ostvarenost na drugim suštinskim i bitnim poljima…koja najviše vrednujem…dosta pomaže povodom toga…da ne moram u svemu ostalom biti dobar…imam na šta da se oslonim u teškim danima…i nekako smiruje i opušta…
Te volim moju teretanu…
Sve te istetovirane Apolone…i najk od glave do pete Afrodite…
Kuraže me i daju motivaciju…
Što i ja ne bih bio kao oni…
Ne da bih se zavoleo…
I dobio neko ljudsko pravo koje nemam sad…a koje oni zgodni imaju…
Ne…
To već sve radim i imam…
Već što i ja ne bih bolje izgledao…
Što i ja ne bih bio spremniji i zdraviji…
Što i ja ne bih mogao duže i lepše u nekim stvarima za koje je potrebna kondicija da uživam…
Što i ja ne bih duže živeo…
Jer ko voli i bezuslovno prihvata sebe…njemu je život uvek lep…a samim tim i prekratak…
Hvala moje zgodne kolege na jutrašnjoj inspiraciji…
I srećno nam svima bilo…
A moja nezgodna braćo i sestre…ljubitelji usrećenih i namirenih nepaca i stomaka…što neovično dobro razumem kao koncept življenja…
Dobro nam došli…
Znate već onaj genijalni Merlinov stih…
„Na vrhu uvek ima mesta…ako se krene sa dna“…
Videćete nije to toliko teška uzbrdica…
A kažu da je pogled prekrasan…
Javljam kako je… 🙂

Kad je moj dobar prijatelj sa fakulteta još tamo negde 2009-te godine…odmah nakon završavanja studija iz medicine…i osvešćivanja da na birou za nezaposlene u tom trenutku ima oko dve hiljade lekara…i da će mu se naš zdravstveni sistem i država obradovati kao majka mrtvom detetu…pošao trbuhom za kruhom u Norvešku da dobije sve ono što jedan vrhunski intelektualac i zaslužuje…desile su se sledeće stvari…
Bilo mu je enormno teško…
Sve sto je planirao nije ispalo onako kako je zamišljao…
Sve se izjalovilo od prvobitnih planova…i dogovora…
Sve što je moglo je pošlo po zlu…
Nigde nije mogao da nađe taj prvi posao kao medicnski tehničar iako je već uveliko bio lekar…malo zbog jezika…malo zbog loše sreće…
I svi ljudi od kojih je očekivao apriori da mu pomognu tu…i koji su mu to obećavali pre no što je došao…jer se „znaju“ su ga iskulirali…i vrlo često više odmogli…
I onda se našao u situaciji…pošto je Norveška ekstremno skupa…da ima na hlebu i vodi i pašteti da uzdrži još maksimalno dve nedelje…uz predinfarktno stanje od gladi…nespavanja i sekiracije…i da bude ili pukovnik ili pokojnik…
Jednostavno ili će naći neki bilo kakav posao kao tehničar…samo da premosti dok se papiri i jezik ne srede…ili će se vratiti ponižen i poražen i u enormnim dugovima za Beograd…da se verovatno obesi od muke…i nemanja opcija…jer su mu tadašnji karijerni izbori bili između „za zelen bor da se uhvatim i on bi se osušio“ i „od nemila do nedraga“…
Vreme je prolazilo…ništa se vezano za posao nije dešavalo…noći su bile besane…i onda je već pred istek poslednje plaćene kirije koju nije mogao da produži…i na ivici snage od gladi i nervoze…počeo da se sprema za povratak kući…
Kako to obično biva…život je mislio drugačije…
U jednoj od poslednjih noći otišao je na pivo sa taksistom koga je upoznao dok se vraćao sa aerodroma kada je dolazio…Podgoričaninom kakvi su i svi pravi Podgoričani…ljudinom od dva metra…sa nasmešenim pametnim i dobrim očima…britkim duhovitim osmehom uvek spremnim na šalu i provokaciju…i junačkim srcem u grudima…koji mu je dao broj i rekao…zovi ako ti nešto bude zatrebalo…znam kako je kad se ovde dođe…sve sam ja to prošao…neku godinu pre…
Popilo se pivo…moj drug je maltene zaplakao…kako i obično biva kada maligani otvore napaćenu dušu…i jednostavno su se razišli…pred zoru…
Nekoliko dana kasnije…moj drug se već u komemorativnoj atmosferi pakovao za aerodrom i za posmrtni marš uz koji će poći nazad kući…kada je telefon zazvonio i začuo se taj brzi…oštri i milozvučni podgorički akcenat koji tako volim – „Slušaj krālju ima jedan naš čo’ek tu iz Berana…vozi sanitet za jednu bolnicu za ove skandinavske đedove i babe što im sve nešto smeta…bi li ti to hteo radit’…dok ne staneš na noge…i ne premostiš…pozajmiću ti ja za sledeću kiriju“…
Šta mislite da se desilo posle?
Šta mislite ko sad u 2024-oj ima svoju privatnu kliniku?
Ko je milioner?
Ko jezdi sa naočarima za sunce ispred srećnih očiju u električnom poršeu dvosedu po onim fjordovima uz more kao reklama za upisivanje studija medicine?
Ko su kumovi?
Ko mu je glavni menadžer?
Takođe milioner?
Ko živi lepo…lagano…i opušteno…druži se…voli…i uživa na malom fudbalu četvrtkom…i na tom istom pivu…koje je sve promenilo?
Ko je kome krstio đecu?
Sećam se koliko sam se naježio kada mi je prijatelj prepričavao njihov razgovor nekoliko godina kasnije kada su slavili njegov polazak na specijalizaciju…i definitivno sređene papire…momenat od kog život postaje lagan…logičan i lep…“Đavole jedan podgorički što mi pomože onomad kada niko nije hteo a da nisi uopšte morao…“Čuš što…a viđelo se odmah da si ti Potencijal i Prilika no ti ne ide…nećemo šampionskog pastuva klati za kilo kobasica…sevap je pomoći…i meni su tako“…
I eto…
Život je tako nepredvidiv…
Ali ljudi jesu…
Obično nam oni od kojih to očekujemo neće pomoći…
Ali će to uraditi oni od kojih se to nikada nismo ni nadali…
I samim tim postati Naši Ljudi…
Bio sam sa obe strane…
Raduje me što počinje period života u kome ja mogu više pomagati…
I hvala Mojim Ličnim Podgoričanima što me ne puštiše onomad da mirno pođem u mrak…
Nema načina da im se na tome nekako zahvalim…
Osim da ja budem dobar čovek…
I da shvatim da je sada vreme da se to sve vraća nepoznatima…
Da se okrene novi krug…
Da se zavrti ono što ljudi i treba da rade oduvek…
Da se jedni na druge naslanjaju i podižu…
Jer ko smo mi da menjamo pravila koja ljude spašavaju još od pećinskog doba…
Život je težak…
Ali smo mi ljudi jači…
Ukoliko se volimo…podržavamo i čuvamo…
Ukoliko pružamo ruku jedni drugima…
Veće ljudske supermoći od toga jednostavno nema…
Srećno nam bilo…
Ma sa koje strane te ruke da smo…

Od svih stvari koje sam naučio na divnom Simpozijumu Alimsa (Agencije za lekove i medicinska sredstva Srbije) proteklog vikenda na Kopaoniku…gde sam imao priliku da budem pozvan da malo učim a mnogo više da uživam…najviše su mi se urezali nekoliko sasvim običnih stihova…koje je izgovorila jedna divna koleginica iz Susednog Sazvežđa i naše komšiljske zemlje na Moru…gde žive ljudi sa potpuno istim Dušama…povodima za Osmeh kao što su i naši…muzičkim ukusom…i smislom za politički nekorektan humor…nehajno izrečene tokom najobičnijeg časkanja uz kafu tokom doručka…tim savršeno sličnim i razumljivim a taman toliko različitim akcentom da sve bude nekako lepše i bolje…iz jedne božanstvene pesme…koju nikad pre nisam čuo…ali mislim da bi svako trebalo da je zna…

„Mamina najveća
dužnost – s tim se slaže
svako dete
jeste da dugo živi.
Ona je večni osmeh života,
i ne treba se ljutiti ako ponekad nešto i zgreši.
Doduše, poneku mamu trebalo bi uputiti
U to, kako da se smeši.“
M.Danojlić

Oduvek sam znao da među farmaceutima ima punog finog sveta…
To su obično najbolja deca iz najboljih porodica…ponekad smoždena svim tim štreberskim odricanjima koja su potrebna da bi neko za kratko vreme studiranja naučio sve što je i potrebno da bi posle mogli da nam spašavaju glavu kada nam je to najpotrebnije…
I da bi nas čuvali od svega…
Ali neke od njih su sjajno shvatile istinu veću od svih…da je naš posao samo delić nas…a da je biti Mama zanimanje važnije od svih…i mnogo širi koncept postojanja…
Da ne kažem sveti…
Divim se takvim ženama…
Reklamama za ono što žene i treba da budu…
Neobično sam takođe zahvalan i kolegi Isceljitelju Saši Matiću koji se u petak uveče pobrinuo da nasmeši 600 žena…
Bogami se smešilo od uveta do uveta u fanpitu…
Ne pitajte kako znam… 🙂
Brate Sale imao si se rašta i roditi…
Divim se ljudima kojima invaliditet nije postao identitet…
Jer činjenica da je Sale slep…je otprilike sedma stvar koja će vam pasti na pamet kad pomislite na njega…odmah nakon raskošnog talenta…savršenog sluha…moćnog glasa…duhovitosti…šarmantnosti i hrabrosti…da uprkos svemu ima život jako vredan življenja…
I blago porodicama svih tih Mama koje su ih dočekale u nedelju popodne…
Znate već da energija ne može nestati…
Već se ona samo može prebaciti iz jednog oblika u drugi…
Kakva je samo sreća da to važi i za dobru…
Možda čak i ponajviše…