Uvek sam verovao da je najveća mera Gospodstva to kako se osećaju ljudi koji su oko nas…
I da uvek postoji šansa da budemo nežni…saosećajni…pristojni i dobronamerni…
A boljeg primera za to i nema…od onog kada je pre neku godinu Jedan Moj Dobar Prijatelj…princ srpske nauke…u neko zlo doba u kafani…kada svaka duša traži sebi para…i kad se sve sme…mrtav ladan jednoj našoj poznanici koja mu se uporno i na sve moguće ženske načine udvarala…rekao – „Slušaj…ti si božanstvena žena…ja bih te inače otresao kao mače muštaklu…😀…ali ne mogu…zaljubljen sam u drugu ženu…stvarno nije do tebe…idi lepa…usreći nekog drugog momka“…poljubio je u obraz…i otišao…da dalje čašćava muzičare…i da lumpuje do zore…
Kakav car…
I koliko bi sve bilo lakše kada bismo bili dobri…iskreni…i pošteni jedni prema drugima…
Kada bismo se navikli da govorimo istinu…koja se uvek može sročiti tako da nekoga ne povredi…
Negde smo se zbunili sa ovim Barabama…
Koji sve nešto mute…foliraju…i prave se opasni i nedostupni…
Šire samo zlo oko sebe…
Mangupe ste uvek mogli prepoznati po tome kako tretiraju slabije od sebe…
Koliko su neustrašivi i kako samo kidišu na jače…
Koliko su radosti ljudima oko sebe doneli…
Koga su sve spasli pod kišobranom svojih pleća…
A ponajviše po broju ženskih uzdaha kada se spomenu…
Živela Gospoda Mangupi…

Uvek sam se sa mojim pacijentima izazvanim nekim oblikom psihičkog ili telesnog ograničenja iz petinih žila trudio da radimo na tome da im invaliditet ne postane identitet…
I da pokušamo zajedničkim snagama da makar u kolicima…ili lupkajući sa štapom za slepe ispred sebe stignu do svega što im je važno…
Skoro sam se sa pacijentkinjom koja je slepa šalio da će njoj seks morati da bude baš jako dobar jer je osećajnija po prstima i koži…i više fokusirana na ugođaj…doživljaje i radost čulnog…a i da od ovih lepuškastih muškaraca nema neke posebne vajde u krevetu…tako da tu ništa posebno ne propušta… 🙂
No…uvek je to teško…
I lako je pametovati kad tebe nešto ne boli i ne ograničava…
I kad to nije tvoja muka…
A onda me je sasvim razbucala i nadahnula poruka koju je tata Ivane Španović…hodajuće (i skačuće) reklame za lepotu i talenat našeg naroda…poslao kada zbog povrede nije mogla adekvatno da se takmiči na olimpijskim igrama…
„Ponosim se tobom. Teže je pobediti strah, nego pokleknuti pod povredom. Hrabrost je nebeska vrednost, povreda tek činjenično stanje“– Tata
Koliko lepo…
Koliko ispravno…
Koliko zdravo…
Kakav Udžbenik za roditeljstvo…
Kakva ljubav…
Pustimo činjenice…
Život nije matematika…
Biti hrabar nema nikakvog smisla ako se ne bojimo…
Nedaće su samo neophodan začin da bismo mogli postati Heroji…
I uopšte nije bitno ko je dokle doskočio…
Ponekad je puno važnije odakle neko poleće…
A iz dubine duše verujem da je za sve naše lične Letove samo Nebo granica…
Ukoliko nešto jako želimo…
I ukoliko se puno potrudimo…
Zato su nam i važni Ljudi Putokazi…
Hvala dragi Španovići…

Ima nešto u tim četrdeset plus rođendanima…
Ima nešto u tim osmesima…čvrstim zagrljajima…i neprestanim poljupcima…u obraze i kosu…ma ko gde stigne…
Ima nešto u tim travnatim placevima…roštilju…ledenom pivu i vinu…glasnoj muzici…i ljudima koji su došli sasvim opušteno obučeni…sa malim poklonima…i velikim srcem…
Ima nešto u tim dvadesetogodišnjim prijateljstvima…
Koja su prošla sve moguće faze…
Sve uspone i padove…koje život uobičajno nosi…
Ludilo srednje škole…prva pijanstva i izlaske…
Prva zajednička letovanja…i prve presmešne anegdote…
Prve ljubavi…najveće uzlete u radost…i straobalne padove u patnju…
Pa sjaj i bedu fakultetskog života…deljenje dobrog i zlog…
Pa težinu nezaposlenosti…i siromaštva…
Pa prve brakove…i razvode…
Prvu decu i spontane pobačaje…
Pa prva slavlja u karijeri…prvi novac u džepovima…i hronični manjak vremena…
Gomilu lepih trenutaka…ali i starost i smrt roditelja…
Uvek se nadahnem na njima…
Nema puno više okrepljujućih pogleda za moju dušu…od onoga na ljude koji se jako vole…plešu Lambadu i Makarenu pod stare dane…naravno potpuno presmešno desinhronizovani…i dernjanju se pijani na sav glas…uz pesme koje smo nekada voleli…a sada ih obožavamo…
Ljubeći se i grleći se neprestano…
Sve je na ovom svetu sasvim neizvesno…
Osim činjenice da je ovaj život neuporedivo lakši i lepši sa prijateljima oko sebe…
Da su oni najveće bogatstvo…
I da većeg repelenta za muku i nesreću na ovoj planeti jednostavno nema…
Nema većeg uspeha u životu od toga da čovek oko sebe okupi Šačicu Svojih Ličnih Odanih Čudaka…
Uvek na njegovoj strani…
Nezavisno od okolnosti…
I životne pozicije…
Od strašnog…
Do Lambade…
Ma nek večno trešti oko nas…
Šoram dusifoj kejunđija soni fišoraj… 

Kažu da će veštačka inteligencija zameniti tačno onoliki procenat nekog posla koliko taj posao sadrži Rutine u sebi…
Znate one suvoparne…dosadne i vrlo repetitivne poslove…koje svako zanimanje ima…
Kreacija…pamet i znanje su za sada bezbedni…
Na primer…
Ukoliko ređate bananice u kutije na nekoj proizvodnoj traci nagrabusili ste…ukoliko ste umetnik…i stvarate vašom maštom i prstima radost za druge ljude…mirni ste…
Čoveče…
Pa to je potpuno isto kao što je i u vezama…
Kreativni Donosioci Radosti su i sada…kao što su oduvek i bili…savim bezbedni…

Sećam se kako su mi jedan od glavnih utisaka sa evropskog kongresa psihijatrije u Barseloni u oktobru bile Bradavice…
Hiljade i hiljade Bradavica koje mozete videti na svakom koraku…jer Španjolke jednostavno preziru bruseve…
A i klima i kultura slavljenja života su takvi…da s posla idete pravo na plažu…
Jer jednom se živi zar ne…
I život je jako lep…
Pogotovo na Mediteranu…
Danas…dok sedim u Knez Mihajlovoj…imam isti utisak i u Beogradu…
I drago mi je zbog toga…
Sviđa mi se trend…
I dobrodošlo leto…
Znam koliko sve žene koje poznajem i volim po ovakvim danima još u hodniku skidaju tu čudovišnu napravu sa sebe…uz onaj spasonosni uzdah olakšanja…kad bol…muka i usečenost prestanu…
Znam koliko se muškarci iskonski raduju tim divnim delovima tela…tako važnim…tako korisnim…tako lepim…i tako uzbudljivim…
Znam koliko ih osobe koje nisu inspirisane ženama neće ni primetiti…dok uzdišu za nečijim ramena…
I znam koliko će smetati dušebrižnicima i moralnim čistuncima…i slažem se sa njima…ali na vrlo ograničenom broju mesta…na koja i ja idem u odelu…cipelama i košulji…iz poštovanja…i gde je potreban neki red…ali tih mesta i okolnosti nije previše…i ne treba nikada da preterujemo u formi…da ne bi promašili suštinu…uvek postoji elegantan način da budemo pristojni a opet lepršavi…i da nam bude prijatno…a tu je veliko pitanje da li nešto zaista i gubimo…jer njima će uvek sve i smetati…osim naravno onoga u čemu oni greše…
I volim onu utilitarističku filozofiju da je najispravnije ono što donosi najveću moguću sreću za najveći mogući broj ljudi…
Stoga…
Smrt bespotrebnim stegama na bespotrebnim mestima…
Pravda za njihovo visočanstvo Bradavice…
Koristimo ih onako kako su i dizajnirane…
Za pun stomak…
Za povezivanje…
Za puno srce…
Za poljupce…
Za inspiraciju…
Za dodire…
Za strast…
Za radost…
Za uživanciju…
Svima će nam lepši život biti… 🙂

Priča mi prijateljica kako joj se lepa stvar desila juče u gradskom prevozu…dok je stajala potpuno pribijena za one šipke skroz napred…
Kada joj je na semaforu obratio vozač…šarmantni Bucko sa bradom…dobrim očima…i onim velikim šakama koje imaju samo ljudi koji čestito zarađuju od njih…
I rekao „Gospođice…takvo mi je zadovoljstvo što se voziš baš u mom autobusu…ulepšala si mi dan…odavno ništa lepše nisam video…žuriš li negde da nagarim ovu moju ljutu mašinu?“…
I potom joj pružio ceduljče na kojoj je švrakopisom bilo napisano nešto tipa „Divna si… 06422xxxyyy…javi se ako želiš da idemo na kolače…Mile“…
Kakav apsolutni car… 
Bravo za muškarce koji još uvek znaju da priđu…
Bravo za žene koje još uvek znaju da na to damski odreaguju…i da to shvate kao kompliment i hrabrost…apsolutno bez obzira na to da li će prilazak uroditi plodom ili ne…
Damski je i nasmešiti se i zahvaliti…a i mrndžati kolače i kliberiti se na sav glas malo kasnije…
I bravo za ovaj naš lepi grad…
Ako za neki mogu sa sigurnošću da tvdim da je vazda bio Igralište za Zaljubljene…to je onda on…
Bravo i za tebe Beli moj…