Kakva se antologijska scena odigrala pre neki dan dok sam menjao gume kod lokalnog novobeogradskog vulkanizera…
Gužva je bila velika…kao i uvek početkom aprila…
Automobili su se menjali kao na traci…
I ja sam se ne znam ni sam kako zapričao sa Komšijom koji je čekao istu intervenciju na svom mezimcu…
Reč po reč…
Stigosmo i do toga čime se bavimo…
Neobično mi je bilo od prvog trena koliko me je jasno vidljivo i upadljivo Komša poštovao i uvažavao kada sam mu rekao ko sam i šta sam po obrazovanju…
Sve ono to je jako težak posao…svaka ti čast…toliko godina školovanja…takva odgovornost…divim se takvim stručnjacima…e da nam je više takvih ljudi…gde bi nam kraj…država to mora da poštuje…bravo zemljače legendo…itd…
U jednom trenutku je pravi dramski zaplet zaista i započeo…nakon što me je komša upitao „i kako vuče Mečka“…
Odmah mi je bila jasna zabuna…
Pored mog Mezimčeta realne vrednosti pet hiljada eura…subjektivne level neprocenjivo/nemoj neko da mi ga je mrko pogledao…odmah na susednoj dizalici se šepurio najnoviji ponos nemačke autoindustrije…
Trebalo je da vidite komšinu facu kad sam mu objasnio da je moj u stvari ovaj Olupani Lunja pored…
To razočarenje…
Ta rezignacija…
Taj gubitak onog iskonskog muškog respekta…
Taj pad u njegovim očima..
Ta promena u odnosu…
U sekundi od onog „uvaženi doktore Đuriću“ do „vidi druže…pustimo mi sve te tvoje titule…šta ti voziš brate je ključno“…kao ultimativni pokazatelj životnog uspeha…ljudske vrednosti i dostignuća na hijerarhijskim muškim lestvicama…
Komunikacija se brzo završila…
Jer…što bi i gubio vreme sa mnom…
Da sam nešto znao ne bih ovu Šklopociju vozio sa četrdeset…
A meni bi simpatično…
Vratilo me je to na drugu godinu faksa…kada je koleginica u koju sam bio smrtno zaljubljen…ono život bih joj dao…sasvim slučajno tokom neke studentske kafe…prokomentarisala „ja se nikad ne bih zabavljala sa momkom koji nema auto…ma idi…da se mučim i ponižavam“…i sasvim nehotično mi slomila srce…
I sećam se koliko me je boleo taj manjak kvalifikacija…svaki put kad sam overavao studentsku povlasticu za GSP u dobroj žutoj 18-ici sa kojom sam drugovao punih šest godina…i ovom prilikom se zahvaljujem vladi Japana…
I bi mi drago…
Sigurno već od trideset i neke jasno volim sebe…
Nedvosmisleno…postojano i čvrsto…
Bezuslovno se samoprihvatam iako sam sasvim nesavršen…i pogrešiv…
Bez obzira na to šta posedujem…
Dobro znam da sam mnogo više od toga šta vozim…
I na odbacivanje umesto bolom i patnjom uvek reagujem prvo pitanjem „da li mi je sistem vrednosti toga koji me odbacuje blizak ili ne“…
I imam na puno toga na šta da se oslonim…što ja zaista cenim i poštujem…
Ponosan sam na svoje nematerijalne uspehe i postignuća…
I imam sebe i svoj sistem vrednosti kao korektiv…
Jer…
Kad biste samo znali gde smo sve Ovaj Moj Lunja i ja bili…u kakvim sve Avanturama…kakva je sve muzika treštala oko nas…kroz spušene prozire…uz krivudave puteve pored Mora…u zalascima Sunca…gde se ne zna ko je više od nas dvojice uživao…
I koliko nas samo vole ovi naši Dubooki i Bistrooki Intimusi kojima smo se tendenciozno okružili…iako baš i nismo prvoklasne prilike…
I bi mi nekako simpatično…kako sam porastao…koliko sam sigurniji u sebe…i koliko sam očvrsnuo…
Hvala svim Ljudima koji su znali da vole ono što sam zaista ja…i da mi to jasno i pokažu…
Sasvim mi je jednostavno i lako bilo…da i sam navežbam taj manir…
Jer…
Oduvek važi…
Ona legendarna divnog Patrijarha Pavla…
„Mene da ponižava može bilo ko…da se ponizim mogu samo ja“…
Isto je i sa manjkom ljubavi…
Smrtonosan je samo lični…
Uvek je naša sopstvena nesposobnost da se zavolimo pravi uzrok problema…
Ali…
Isto tako…
I suštinski lek…
Ako uspemo da okrenemo paradigmu naopačke…
Pa srećno nam bilo…
I samo napred…
Još ne sretoh čoveka koji ne bi imao šta na sebi da zavoli…
A kamoli u svojoj budućnosti…
Ukoliko se jako potrudi…
I krene u pravom smeru…
Doći će i Mečka…
Vidimo se kad tad Komšo ponovo…

Zamisljam kako joj je kuća bila ledena i stara…
Kako je tata više voleo da ga cene i poštuju u kafani nego u kući…
A kako je mama bila hladna i nezainteresovana…u svojim večitim mukama kako da ih prehrani…
Kako je u osnovnoj bila siromašna…i odbačena…
A u srednjoj ismevana i nezainteresovana ni za druženje…ni za učenje…što svakako mnogo lakše ide bezbrižnoj deci…kojima nije svaki dan preživljavanje…
Kako je fakultet bio nemoguća misija…jer je čim pre morala da počne da radi…
I eto je sad…
Na šalteru Air Srbije…za predaju prtljaga…
Siške…naočare…savršeno uredna uniforma…lepo ali vidno umorno i tužno lice…no ipak jasno dobre oči…
Razmišljam…
Koliko je to teško…
Raditi na mestu gde stalno neki nasmešeni…srećni i privilegovani ljudi…poleću u neke nove avanture…provode i uživancije…i svaki dan to gledati…a imati 25 godina…i biti osoba koja nikada nije letela avionom…
Razmišljam…
Kako je zavist jedna od najljudskijih osobina…
Jer čim možemo puno da se radujemo kad nešto imamo…možemo još više da patimo kad nam je to nešto nedostupno…a onda jako boli kada shvatite da neko drugi to sasvim opušteno ima…
I kako sam se bukvalno prenerazio koliko i sam mogu biti zavidan…čim je život počeo da mi uzima i ne daje nešto što jako želim i što sam mislio da mi jako pripada…
I kakvo je to bilo bolno otkrovenje…
Jer je jako lako biti dobar i nasmešen…kad ti sve dobro ide…
No od onog trenutka kad osetimo zavist…pred nama su dva puta…
Laki i strašni…
I teški i sjajni…
Ovo pile sa šaltera može da ostane u nesreći i zavisti…kao u nekom živom blatu…da počne da mrzi i sebe…i svoj život…i sve srećne ljude…da vremenom postane zla…ono da namerno razdvaja parove i porodice i prijatelje koji su nasmešeni došli na šalter…čisto da im napakosti…i da ostane u toj nesreći godinama…sve dok ne postane samo ljuštura od ljudskog bića…što je napočetku svakako lakše jer ne zahteva nikakav trud…sediš samo…ne pomeraš se… zavidiš po ceo dan…kukaš na sudbinu…toneš lagano i čekaš da život nekako prođe…što je na duge staze smrtonosno…i prebolno…jer nesreća je kao Černobil…na kraju će sve spržiti ukoliko se hitno ne ugasi i ne zapečati…da ne može da kontaminira ostale delove nas…
Ili da krene na preteški put…
Strmu i napornu uzbrdicu…
Da shvati…da je njena trenutna pozicija nikako ne definiše…i da to odakle dolazimo…iako je esktremno važno…nije naše prokletsvo…niti alibi da ostanemo tu…i da ona ne može biti bezvredna kao ličnost samo zato što joj trenutno život težak…besmislen i bolan…i da noću kad dođe…otrči svoj krug sa slušalicama…da joj se makar nešto dobro desi u tom danu…da potom sedne da uči engleski…da pođe autobusom na leto negde na sezonu…da se polomi radeći i da štedi svaki dinar…da se vrati s jeseni sa novcem za vandredno školovanje…u čemu god…što bi volela da radi…u čemu može postati dobra…što je traženo…i za šta može biti adekvatno plaćena…digitalnom marketingu…ili obrvarenju…da potom nađe sebi momka koga na početku niko nije poštovao…jer je dolazio iz sličnog blata…i koji je prošao sličan put…i izborio se i za sebe…i za samopouzdanje…koji će je voleti onako kako je nikad niko nije voleo…
I mogu bukvalno da ih zamislim 2030 i neke…kako stoje ispred šaltera za Pariz…kako se kikoću…kako on lupa…kako je ona lepa onoliko koliko su samo zacopane žene lepe…kako su oči i dalje dobre…samo je sada lice odmorno i nasmešeno…kako staju na šalter…kako joj se omakne…izvol’te pasoš kolega…i kako se brzo ljubazno izvinjava…i kaže duga je to priča…kako traži svoj prvi gejt…kako su joj oči pune suza…dok ulazi avion…kako dodiruje vrata…da se pozdravi…i kako sedaju zajedno nasmešeni…kao neka reklama za život…
Odavno znam…
I stručno…
I ljudski…
Koliko su dugotrajne tuge i nesreće hronično oštećujuće…slično je i sa radošću i srećom…
Ništa nema toliki orkanski isceljiteljski potencijal…
Srećan put Mila…
I bravo ti ga…
Pravi mali Biseru iz Blata…

Jako volim onu izreku Waltera Levina koja tvrdi da „Profesor koji predaje Fiziku na dosadan način je kriminalac“…
I kakva je to samo istina…
Uostalom ja sam sedeo u Parizu pre neku godinu po jednom sunčanom prolećnom danu čitavo popodne u mračnom amfiteatru kongresne dvorane i zabavljao se i uživao više no na Jelisejskim Poljima slušajući o ljudskoj seksualnosti…ljubavi…emocijama i tome kako da pomognemo svim tim ljudima koje će ta pitanja jako mučiti…
I nisam zažalio…
Jer Pariz je čaroban i noću…
I sve se može stići…
Spavanje je ionako za penzionerske dane…
Tad će biti vremena da se čovek odmori…ispava i sabere sve utiske…
I zato me je sasvim oduševila pohvala jednog divnog bistrookog studenta pre neki dan posle predavanja koji mi je prišao i rekao „da mi je neko rekao da ću kao student stomatologije sa uživanjem slušati o psihijatriji 3 sata…ne bih mu verovovao…no vi ste pričali sa nama nekako tako ljudski i životno i zabavno i interesantno da sam imao utisak kao da sedim sa nekim ujakom na kafi i on me podučava o životu…hvala vam…“
O kako me je to samo obradovalo…
Kakav je to samo kompliment…
Uostalom nisam za sve sam odgovoran…
Psihijatrija je najživotnija grana medicine…
I sveprisutna je…
I svakom će nam na ovaj ili onaj način biti potrebna…
Zato ona ni ne može biti dosadna…niti suvoparna…
Zato i volim onu izreku sa početka…
I hvala mojim Profesorima od kojih sam imao privilegiju da učim…koji ne da nisu bili dosadni već sam imao utisak da slušam žive Čarobnjake…i posmatram Magiju koja se odigrava pred svojim očima…i da krećem u neku novu (naučnu) Avanturu za nekim Gandalfom…
Hvala što ste nas navukli na Nauku…na razmišljanje…na istraživanje…i na intelektualni pogled na svet…
Ponekad pomislim da nema većih Srećnika na ovoj planeti…lečimo i pomažemo ljudima našom pameću i znanjem…sve vreme u stvari uživajući dok učestvujemo u putovanjima naših pacijenata od samog ponora do proplanaka sa čarobnim pogledima…i od toga lepo i mirno živimo…
Pa ima li boljeg posla na svetu?
Pređena igrica…
I dobrodošle nove mlade kolege…
Kako ćemo vas samo zaraziti tom strašću za Naukom…
Tom idejom da je najbolje živeti od svoje pameti i znanja…dok radite nešto jako smisleno…i lepo…i zanimljivo…i zabavno…i svrsishodno…
Prosto mi je drago što ćete i vi tu lepotu osetiti…

Kako me je samo oduševila priča moje koleginice koju mi je pre neki dan ispričala…
Naime…ona je nešto menjala ulazna vrata na stanu…i onda je skupila sve stare ključeve koji joj više nisu bili potrebni…vezala ih u jedan svežanj…i stavila ih sa još nekim stvarima u kesu za đubre…i jednostavno ih bacila u kontejner kad je pošla do prodavnice…
U povratku se odigrala prava mala beogradska Čarolija…
Ispred kante ju je čekao Đole…kako to da objasnim…lokalni Cigiš…zadužen za sve kontejnere u njihovom kraju…trijažu i skupljanje svega što bi u njima moglo da ima bilo kakvu vrednost…sa širokim osmehom…onim dobrim očima crnim kao noć…i sa ispruženom rukom sa svežnjem ključeva u njoj…i rečima…“Cico…opet previše radiš…i skroz si rasejana…bacila si slučajno ključeve…sreća da sam video…čekao sam te da se vratiš…da ti ih dam“…😀
Kako lepo…
Kako dobronamerno…
Kako pristojno…
Kako komšijski…
Kako ljudski…
Skoro kao kada je Cica njegovoj ćerkici prošle zime spakovala pun džak šarene garderobe za devojčice koju je njeno pile preraslo…
I kad se Đole zaplakao na primopredaji…onako kako mogu samo ljudi koji u tom trenutku rešavaju neki svoj kao kuća veliki i dugo nerešeni životni problem…zvani „toplo i lepo obući nekoga koga voliš najviše na svetu“…
O kako samo verujem u te koncentrične krugove dobročinstva…uzajamnog pomaganja…i podrške…
U beskonačni transfer dobrog…
Pa ko koliko može…
I kad je u prilici…
O kako samo verujem u onu Betovenovu da „ne znam ni jedan drugi znak superiornosti osim dobrote“…
Bravo Cico…
Bravo Đole…
I živeli…

Razmišljam jutros…gledajući neki ogroman žulj na mojoj peti…od novih cipela koje su me masakrirale pre neki dan…kako životinje nikad nemaju žuljeve…
Jednostavno…ne nose takvu garderobu…
I nemaju nikakvih stega…
Žive slobodno…i u skladu sa svojim nagonima…i sa onim što ih čini srećnim…
U nekoj lepoj…i surovo poštenoj ravnoteži…
I sa prirodom…
I sa sobom…
I zato im dobro i ide…
Razmišljam da li svi treba da postanemo Nudisti?
Ne samo fizički…
Nego i psihički…
I da živimo mnogo slobodnije…lepše i lakše…
Da se fokusiramo na Suštinu a ne na formu…
Svakako da su mi ove cipele lepe…
I kupio sam ih za važnu priliku…
Ali džaba…
Ako me vidite u Papučama da negde hodam iako je zima…
Da znate da nisam poludeo…
Samo ugađam sebi gde god mogu…
I gde je to pristojno…
I gde nikog ne ugrožavam svojom slobodom i životnim izborima…
Tako da…
Smrt Žuljevima…
I na telu…
A pogotovo na Duši…
Smrt svemu što nas bespotrebno pritiska…muči i boli…
Pesku sa Ade Bojane dobrodošao među moje nožne prste…
A Zalasku Sunca…iz porodice najlepših…čekam te u očima…
Uostalom…
Od sve garderobe na svetu…najvažnije su dobre Naočare za Sunce…
Od svog nakita…najviše cenim Osmeh…
Od svih stvari koje možete imati u rukama…najbolja je Cevčica…sa na primer nekim tačno odmerenim i adekvatno temperiranim Džin Tonikom…
Eto…
Od srca vam želim da ove tri stvari najviše i nosite na sebi dogodine…
Ma što da ne…
Možda i samo njih… 😉

U teretani u kojoj treniram ja sam potpuno nevidljiv…
Prosto je…
Ja sam tu najstariji…najdeblji…najnezgodniji…najnespremniji…najslabiji…najzadihaniji…najgore obučeni…najmanje istetovirani…najjeftinijijim kolima doveženi lik…
I jednostavno ne postojim…
Uvek me to podseti na sve moje divne pacijente sa socijalnom anksioznošću koji veruju da će na svakom mestu na kome se pojave sve stati…i da će baš svi gledati samo u njih…i procenjivati ih od glave do pete…a i na sve one depresivne koji kažu ne mogu ja ovako debeo i zapušten na trening…štrčaću od tih zgodnih i srećnih ljudi…ne mogu to da podnesem…još jednu muku i poniženje…
Ja im obično kažem…da uopšte ne treba da se sekiraju…i da su generalno potpuno nebitni drugim ljudima…da će svako gledati svoja posla…i baviti se svojim demonima…te se džabe opterećuju…nikoga zaista nije briga za njih…što uopšte nije tolika šteta ako se sagleda na oslobađajući način…i da se socijalna anksioznost leči izlaganjem…a depresija pokretanjem na silu u smeru koji je dobar…dok inercija ne uradi svoje…
I onda ostajemo mi narcistični…navikli da u svemu budemo uspešni…i da u svemu pobedimo…koje ta nevidljivost podseća na to da baš i nismo nešto posebno…
Koliko me je to kao mlađeg samo bolelo…
Detinje i nesigurne verzije Vladimira Đurića su volele samo lepe i uspešne delove sebe…a ružne i neuspešne su pokušavale na sve načine da prikriju…i da potisnu…ali to je moja prošlost…
Naopako i da nije sa četrdeset godina…
Ja to sada mogu da posmatram fenomenološki…nekako sa strane…čak i kad sam ja u pitanju…(živela psihoterapija)…
Moji ružni delovi mene su sasvim ok…oni su uži koncept od mene…i ne mogu me definisati kao osobu…moj ružni šlauf na stomaku…ne čini mene celog ružnim i bezvrednim…i vremenom sam naučio da „volim čak i one delove mene kojima niko ne aplaudira“… (Rudy Francisco) i da sebe posmatram kao work in progress koji se može unapređivati…a ne nešto što zaslužuje etiketu ružan ili lep…
Ulepšljiv sam…
Ali i smršljiv…
Obogatljiv…
Unapredljiv…
I sve…
Mogu postati sve što želim…samo ako hoću…ali i ne moram…već se volim i prihvatam…ovakav kakav jesam…pitanje je samo kakav kvalitet života želim da imam…
A i da se ne lažemo…ostvarenost na drugim suštinskim i bitnim poljima…koja najviše vrednujem…dosta pomaže povodom toga…da ne moram u svemu ostalom biti dobar…imam na šta da se oslonim u teškim danima…i nekako smiruje i opušta…
Te volim moju teretanu…
Sve te istetovirane Apolone…i najk od glave do pete Afrodite…
Kuraže me i daju motivaciju…
Što i ja ne bih bio kao oni…
Ne da bih se zavoleo…
I dobio neko ljudsko pravo koje nemam sad…a koje oni zgodni imaju…
Ne…
To već sve radim i imam…
Već što i ja ne bih bolje izgledao…
Što i ja ne bih bio spremniji i zdraviji…
Što i ja ne bih mogao duže i lepše u nekim stvarima za koje je potrebna kondicija da uživam…
Što i ja ne bih duže živeo…
Jer ko voli i bezuslovno prihvata sebe…njemu je život uvek lep…a samim tim i prekratak…
Hvala moje zgodne kolege na jutrašnjoj inspiraciji…
I srećno nam svima bilo…
A moja nezgodna braćo i sestre…ljubitelji usrećenih i namirenih nepaca i stomaka…što neovično dobro razumem kao koncept življenja…
Dobro nam došli…
Znate već onaj genijalni Merlinov stih…
„Na vrhu uvek ima mesta…ako se krene sa dna“…
Videćete nije to toliko teška uzbrdica…
A kažu da je pogled prekrasan…
Javljam kako je… 🙂