Većini ljudi je poznata ona stara izreka da onaj koji kupuje ono što mu ne treba će na kraju najverovatnije morati da prodaje i ono što mu je najpotrebnije…
Manji procenat ljudi je svestan da vremena i energije takođe nema neograničeno…
I da i za njih važi potpuno isto pravilo…
Ko ih razdeli na nebitne ljude i manje prioritetne aktivnosti…taj ga jednostavno neće imati dovoljno za najvažnije osobe u svom životu…i za najveće vrednosti…
Na medicini postoji jedna okrutna interna šala koja glasi otprilike ovako…tata vrhunski hirurg…mama posvećeni anesteziolog…deca narkomani…
I ja bih svakako voleo da me takav neko prvoklasan i požrtvovan leči…
Ali ne bih voleo da živim kao on…
Niti da sam mu dete…
Zato su prioriteti veoma važni…
I postavljanje jasnih granica…
I saznanje da se ne može sve…
Ali da je moguće da ono što je najvažnije…bude najčešće…i da ga bude najviše…
Pa onda redom…
Svakom po zasluzi…
I u skladu sa tim koliko je važno po našem sistemu vrednosti…
Ko tu sebe najpre ispoštuje…
Retko će pogrešiti…
I možda ga neće baš svi voleti…
Ali oni do kojih mu je najviše stalo hoće…
A možda će i on sam uspeti da bude među njima…