Svi znamo onu staru sportsku krilaticu koja kaže da kada tim pobedi zaslužni su igrači a kada tim izgubi odgovoran je trener…
Slično je i na psihoterapiji…
Kada je ona uspešna…to je uvek zasluga klijenata…
Kada je ona neuspešna…to je često zasluga psihoterapeuta…
Prosto rečeno psihoterapeuti ne mogu apsolutno ništa da postignu bez pomoći svojih klijenata…
Makar dubili na glavi…
Za razliku od na primer anesteziologa i hirurga…
To je i najveći limit psihoterapije kao nauke i doktrine…
Jer…
I da se nekim čudom skupi na jednom mestu konzilijum u sastavu Frojd…Jung…Frankl…Elis i Jalom…i da svi zajedno upregnu svoje genijalne mozgove i trud da pomognu jednom klijentu…uspešnost tretmana koji nude će opet tri četvrtine zavisiti od tog klijenta…
S druge strane…
Ta osobina psihoterapije je i njen najveći potencijal…
Jer…
Kad se Brava otključa…
Kad se Kockice slože…
Kad se Točkići podmažu…
Kad se Lavina Dobrih Promena pokrene…
I kad Energija prestane da se rasipa na glupo i ružno i loše…
Već se usmeri pravo ka Destinaciji…
Nema puno većih sila u ovom univerzumu…
Niti veće profesionalne satisfakcije…
Od toga da se lepo zavališ u svoju fotelju…
Smešiš se…i naslađuješ…
I uživaš u nizanju Uspeha…
U ostvarenim Željama…
I Radosti koja posledično dolazi…
Nebo je tu zaista granica…
I prosto je neverovatno da neko taj Ugođaj može nazvati poslom…