Na slici je simpatična bakica o kojoj razmišljam već skoro godinu dana…
U pitanju je Suzanne Hoylaerts…devedesetogodišnja Belgijanka koja je prošle godine…u jeku najveće nestašice slobodnih kreveta i respiratora u Belgiji zbog korona pandemije…odbila respirator sa rečima: “ Ne želim ga. Sačuvajte ga za nekog mlađeg. Ja sam već imala dobar život.“
Kakav moralni i ljudski podvig…
Kakav nivo svesti…racionalnosti…mudrosti i saosećanja…
Kakva požrtvovanost…nesebičnost i ljudskost…
Razmišljam kako bi to trebalo da živim…šta sve da naučim…i koliko da porastem kao čovek…da bi mirne duše…mogao istu stvar da kažem kada na mene dođe red…
„Hvala lepo…dosta mi je bilo…nemam se za čim kajati“…
I zaista…
Ako se uopšte nešto dobro iz ovog obilja smrti i može naučiti…
Onda je to kako bi trebalo da živimo dok još možemo…
Kako izarčiti tu privilegiju što dišemo do maksimuma…
Na šta potrošiti taj vazduh…
Ne postoji važnije pitanje od tog…
Suzanne je izgleda našla odgovor…
I prešla igricu…
Nek’ joj je večna slava!
I (zaista) hvala…