Sećam se kao da je juče bilo…
Prošle godine…prvog oktobra…kada sam počeo da spremam svoj specijalistički ispit iz psihijatrije…
Laganica…opušteno…sto-sto pedeset strana dnevno…fino…polako…sa razumevanjem… i izlazim na ispit k’o Gosopodin…
Danas…
Ako do kraja juna svakog dana pređem 584 stranice…prestanem da jedem…i spavam…i ne primetim proleće…izlazim na ispit…onako…momački…na srce… 🙂
Eto…
Ode i poslednja prilika u životu…da „izneprokrastiniram“…i da se bespotrebno ne stesiram… 🙂
No dobro…
Sve je to deo Igre…i Puta…
Do sad je uvek bilo ok…
Još tri meseca mučenja…pa čitav život specijalista…
Malo li je za životni san…
Dok stojim nad kalendarom sa digitronom i ikonom Svetog Vasilija Ostroškog u ruci…ne mogu a da se ne setim stare dobre izreke Generala Dvajta Ajzenhauera…
„Planovi su ništa, planiranje je sve“…
Takođe…
Oštro protestvujem povodom letnjeg računanja vremena…
I zahtevam da mi se vrati moj sat…
Kako sada stvari stoje…
Baš taj će mi faliti…da zablistam… 🙂