Месечне архиве: јул 2020

Usrećileksin

Smejanje je najbolji lek…
Međutim…
Ako se smejemo baš bez ikakvog razloga…možda su nam lekovi ipak neophodni… 🙂
Ili makar da naučimo da je u redu i druge emocije povremeno pokazati…jer ih svakakve svakako svako ima…
Ljudi se jedino razlikuju po nivou pokazivanja istih…
Mada to dosta zavisi i od toga koliko ih poznajemo…
I do kog dela njihove Duše smo dobacili…
A to u stvari znači da nije smeh sam po sebi blagotvoran…
On je samo posledica nečega mnogo bitnijeg…
Suštinski leče Razlozi za Osmeh…
Nagrade…
Ostvarene želje…
Dugo čekane i planirane…pa ostvarene zamisli…
Uspesi…
Postignuća…
Male radosti…
Čarobni trenuci…
I ugođaji…
Oni su zaista najveća brana psihopatologiji…
I možda nismo ni prokleti…niti bolesni…već nas ta Nestašica mori…i ubija…
I možda se u njenom rešavanju…i u stabilno uspostavljenom i sugurnom snabdevanju…i redovnoj isporuci Paketa Sreće na našu kućnu adresu i krije lek…i spas…za sve naše muke…
Jer znate već…
„Nema leka koji može izlečiti ono što može izlečiti sreća“
Gabrijel Garsija Markes
Usrećileksin…je u stvari lek koji nam treba…
Problem je što ga u apotekama nema…
A ove ulične varijante su prepune neželjenih dejstava i skrivenih muka…
Te nam nažalost preostaje samo jedno…
Da ga zamešamo i usavršimo u sopstvenoj laboratoriji…
I da ga unapređujemo sve dok ne dođemo do autentične formule baš po našem ukusu…
Predlažem da počnemo sa miligramom dnevno…
Danas…
Srećno kolege!

Limitirajući faktor

Vrlo bitan limitirajući faktor u psihoterapiji…a svakako i u životu…se najbolje može definisati onom starom Hipokratovom izrekom…
„Pre no što počneš da lečiš nekoga, pitaj ga da li je spreman da se odrekne stvari zbog kojih se razboleo“

Otegnuti i protegnuti

Nakon stotinu pročitanih knjiga…hiljadu seansi…i milion razgovora uz kaficu…ili dobru kapljicu…ja još uvek ne čuh bojii savet za neuzvraćenu i nesrećnu ljubav od onog starog dobrog…
„Jedan se oteg’o…drugi se proteg’o…“
Ako slučajno ne radi u vašem slučaju…
Možda je problem u vašoj ličnoj rastegljivosti…
Ponekad se u toj sposobnosti krije sva sreća…
Pokušajte…
Pre no što poverujete i ubedite samog sebe da ste prokleti…
Prvo shvatite da ne mora sve biti onako kako ste zamislili…
Da niste centar univerzuma…
I da svako ima pravo da bira sebi sudbinu…
Pa čak i ovi koje ste isplanirali da kreiraju vašu…
Razdvojite izmaštano od ponuđenog…
Pa se onda okrenite sebi i svom rastu…kako bi postali privlačni…tamo gde vam je važno…i kako bi postali interesantni ljudima koji vama mogu biti interesantni…
Pa onda obratite paznju na već protegnute oko vas…
Pa ako niste zadovoljni izborom…
Protegnite se vala i vi malo…
Možda naletite na nekoga isto tako ubeđenog da je proklet…i da mu nešto fali…i da nikada neće biti voljen…i srećan…
Pa odjedanput čudom postanete Blagosloveni i Srećni…tako zajedno…
Prava je sreća da gornja izreka važi i sa te strane…:-)

Iskušenje

Iskušenje ti ne može ništa ako znaš šta nećeš…
Isto tako mu nećeš odoleti ako to suštinski ipak ne želiš…
Slično je i sa životom…
Iako je ponekad vrlo nezgodan…na kraju ti ne može ništa ukoliko čvrsto znaš šta hoćeš…
A šta zasigurno ne…
Pa makar morao i poginuti za to…
Znate kako kažu…
Nije život kriv…ni težak…
Ma koliko se ponekad trudio…
I kroz kakve sve kišne periode bez tračka sunca morali da prođemo…
Na kraju nam život uvek ispadne onakav kakvi smo mi…
Jednostavno je…
Ukoliko nije tako…
Možda još nije ni kraj…
Takođe…
Nešto se mislim…
Uprkos svim nesrećnim okolnostima…postavkama i pravilima na ovoj planeti…
Kakva je to fantastična…srećna i olakšavajuća okolnost…
Čudesni Antidot!

Jedanput više

Dete da bi prohodalo mora pasti između petsto i hiljadu puta…
I potom ustati isto toliko puta…
Ne postoji način da drugačije nauči…da očvrsne muskulaturu i kosti…i da razradi mozak…
Slično je i sa čovekom…
Da bi naučio da živi…
Da bi se uspravio na svoje noge…
I da bi nešto u životu postigao…
Obično mora pasti mnogo puta…
Suština je u tome da ustane…
Jedanput više…

Kakvi smo to mi?

„Ne verujem nikome ko je fin prema meni a grub prema konobaru. Zato što bi oni i mene tretirali na isti način kada bih bio u toj poziciji“
Muhamed Ali
Moj trener MMA kaže da vrlo lako možeš prepoznati ko je dobar potencijal da postane Borac…
Jednostavno je…
Ako na sparingu štedi slabije i manje od sebe…a kidiše i zapinje na jače i veće…
Vešt je…
Dobar…
Hrabar…
Ima karakter Pobednika…
I shvatio je suštinu Borenja…
Potpuno isto važi i u životu…
I za obične ljude…
Prosto ne postoji lakši način da procenimo kakav je neko Čovek…
Ili nešto još neuporedivo važnije…
Kakvi smo to mi…

Isklesani Srećnik

Kada zagrebete ispod oblandi političke korektnosti i starog dobrog foliranja „ma super sam“ više od 50 posto ljudi koje svakodnevno srećete su nezadovoljni svojim životom i vrlo često jako nesrećni i frustrirani…
20 posto njih pati od depresije manjeg ili većeg obima…
1 posto razmislja o prekidanju ovog mučenja koje im život iznova i iznova donosi…
Srećni i zadovoljni ljudi koje ja srećem svi odreda poseduju:
1. Osećaj ostvarenosti na važnim životnim poljima za njih same
2. Autentične ljudske odnose
3. Život u skladu sa sopstvenim sistemom vrednosti
4. Mirnu savest
Znam…
Jako je teško…
I sve je postavljeno tako sa budemo u ovoj gornjoj kategoriji…
Nesrećnih…ozlojeđenih…i frustriranih…
Uostalom tako je svuda na planeti…
A pogotovo u životinjskom svetu…
U čoporu šimpanzi samo je Alfi baš super…
I ovima tik do njega…
Ostali životare i preživljavaju…
I pokušavaju da se podignu na lestvici…
Ali mu je zato i najteže da se tu održi…i da ispuni sve ono što se od njega očekuje…kad krenu opasnosti i u čoporu…a pogotovo van njega…
E sad…
Ogromni mozak koji posedujemo i koji nas jedino i razlikuje od naših dlakavih rođaka nam donosi i loše i dobre stvari…
Loše su…što ćemo biti mnogo svesniji šta sve nemamo…i mnogo će nas više stvari boleti…
A dobre što jedino mi možemo naći alternativne i kreativne načine da se usrećimo čak iako baš i nismo alfe…
Ukoliko upregnemo mozak na maksimum…
I okuražimo se da krenemo na tu Pustolovinu…
I čvrsto verujem da se mi pitamo za krajnji rezultat…
Ma kakvo nam je stanište…
I pedigre…
Pa malo li je…
Uostalom…
Naivni veruju da je sreća nešto što je daleko…i što će se samo od sebe jednog dana otelotvoriti i pojaviti ispred njihovog nosa…jer oni to zaslužuju…i jer mnogo to žele…
Iskusni Majstori sreću mukotrpno i uporno klešu iz ogromnih gromada različitog kvaliteta matrijala…okolnosti i slučaja…i postepeno je uzdižu milimetar po milimetar ispred svojih nogu…
Sve dok je u jednom trenutku…nakon tog finalnog udarca čekićem…i ne dobiju…
To jest dok svečano ne otkriju Kip sebe…
Isklesanog Srećnika…

Šlank

Dva dana pred Leto…
Otkucava 17-ti minut dijete…
„Pa ne…ja stvarno ne mogu da živim ovako“… 🙂
Džabe je ponekad znati i na molekularnom nivou sve tajne mršavljenja ako se nema volje za trpljenje…
U životu neuporedivo bolje prolaze oni koji znaju i mogu da trpe i da se trude od onih koji su šampioni u teoretisanju i majstori u maštanju…
Uostalom da tako funkcioniše svet…
Ja poželim i to se obistini…
Zemlja bi zaista bila raj…za sve…
Pitanje je samo da li bi nam i to prijalo…
Ili bi nam još brže sve dosadilo i prestalo da bude vredno…
Pa bi i prestali da bilo šta želimo…
Stoga je vrlo vazno da odgonetnemo razliku između nepodnošljivog i neprijatnog…
Jer ne mogu je u stvari veoma često NEĆU jer je neprijatno…
I krhk sam ja za tu muku…
Laganje samog sebe…
I zavaravanje…
Ne daj Bože da završim negde kao brodolomnik preživeo bih tri meseca bez grama hrane…samo ako ima dovoljno pijaće vode…
Doduše…vi pristojni čitaoci ne biste mogli toliko…možda mesec…sve je uostalom relativno…nije uvek dobro ni biti šlank… 🙂
Međutim…
Sve ima svoju cenu…
Svaki izbor i odluka…
Većina izbora u životu se svede na kraju na…
Bol discipline…
Ili bol kajanja…
Naše je da odaberemo ono što je zaista najbolje za nas…
A to u 90% situacija podrazumeva kratkoročnu neprijatnost…koju treba mudro odabrati i navežbati toliko da kada očvrsnemo prestane da nam smeta…i koja će nas vremenom uvesti u dugoročnu prijatnost…ponos…i ugođaj…
Poprilično je jednostavno…
Mišić ne postaje jak i lep radeći uporno nešto što bez ikakvog napora moze uraditi…već od prevazilaženja napora koji su mu isprva delovali potpuno nemogući…
A to je samo mišić…
Bez mozga i duše…
Pa zamislite šta tek onda može Čovek…

Nada

Nada je vrlo zeznuta stvar…
Jako ju je teško odmeriti…da nam koristi…
Ko je ima premalo nikad ništa neće postići…
Jednostavno će biti stalno zakucan u ništavilu i ogorčenosti…jer ionako nema ni smisla bilo šta pokušati…kad je sve osuđeno na propast…
Ko je pak ima previše…mnogo će vremena izgubiti čudeći se što stvari nisu onakve kakve bi trebalo da budu i kakve bi on želeo da su…predugo čameći na mestu gde sreća nije ni ponuđena…jer će predugo verovati da se nešto mora već jednom promeniti…a neće…
Ali ako je ima potaman…
Već je na dobrom putu…
Ko je umeren u nadi…
Na primer…
Može shvatiti da ne može promeniti ljude oko sebe…
Ali zato može promeniti ljude oko sebe…u Ljude…
I može shvatiti da ne može promeniti partnera…
Ali zato može promeniti partnera…u Partnera…
I može shvatiti da ne može promeniti zemlju u kojoj živi…
Ali zato može promeniti zemlju u kojoj živi…u normalnu Zemlju…
I može shvatiti da ne može promeniti firmu…
Ali zato može promeniti firmu…u (svoju) Firmu…
I može shvatiti da ne može promeniti porodicu…
Ali zato može promeniti porodicu…i stvoriti sebi novu Porodicu…
I može shvatiti da ne može promeniti život…
Ali može promeniti život…u Život po svom ukusu…
Pa malo li je…
Ponekad je glavna prepreka sreći nemogućnost da se ratosiljamo uzaludnog nadanja koje nas polako ubija…i predugog čekanja koje je smrtonosnije od svakog virusa…
Ponekad je najhrabrije predati se…i najčestitije odustati…i namudrije jednostavno pustiti…pre no što nam prokrvari duša…
Džabe nam pobeda u bici ako ćemo zbog nje izgubiti rat…ili biti smrtno ranjeni…ili poginuti…
Ponekad je jedino rešenje potražiti novo deljenje…
I pogledati te nove karte…
Pa promeniti način igranja…
Jer znate uostalom već…
„Nadanje je dobar doručak, ali slaba večera“
Fransis Bejkon
Stoga…
Ako smo gladni večeras…
Možda je pravo vreme da stišamo nadu…da odbacimo ideju da će se stvari čudotvorno promeniti…
To je ponekad omiljeni hobi Slabih…
I savršeni alibi Neuspešnih…
Pa da od sutra ujutru krenemo na mukotrpni put u mudrom i dobro odmerenom pravcu koji će nas nakon hiljadu milja konačno dovesti pred kapije Zemlje u kojoj su sve odluke lake…gde se bira samo između dobrih opcija…od kojih će nam svaka sigurno prijati…
Ja to mesto nekako uvek zamišljam kao Tavernu na obali nekog Ostrva u suton…gde moram odabrati između jagnjetine i brancina…i belog i crvenog vina…
Kao destinaciju gde nakon ogromnog truda i rada i puta preterana nada da će sve jednom ipak biti dobro…više i nije tako potrebna…
Jer već uveliko jeste…