Nada je vrlo zeznuta stvar…
Jako ju je teško odmeriti…da nam koristi…
Ko je ima premalo nikad ništa neće postići…
Jednostavno će biti stalno zakucan u ništavilu i ogorčenosti…jer ionako nema ni smisla bilo šta pokušati…kad je sve osuđeno na propast…
Ko je pak ima previše…mnogo će vremena izgubiti čudeći se što stvari nisu onakve kakve bi trebalo da budu i kakve bi on želeo da su…predugo čameći na mestu gde sreća nije ni ponuđena…jer će predugo verovati da se nešto mora već jednom promeniti…a neće…
Ali ako je ima potaman…
Već je na dobrom putu…
Ko je umeren u nadi…
Na primer…
Može shvatiti da ne može promeniti ljude oko sebe…
Ali zato može promeniti ljude oko sebe…u Ljude…
I može shvatiti da ne može promeniti partnera…
Ali zato može promeniti partnera…u Partnera…
I može shvatiti da ne može promeniti zemlju u kojoj živi…
Ali zato može promeniti zemlju u kojoj živi…u normalnu Zemlju…
I može shvatiti da ne može promeniti firmu…
Ali zato može promeniti firmu…u (svoju) Firmu…
I može shvatiti da ne može promeniti porodicu…
Ali zato može promeniti porodicu…i stvoriti sebi novu Porodicu…
I može shvatiti da ne može promeniti život…
Ali može promeniti život…u Život po svom ukusu…
Pa malo li je…
Ponekad je glavna prepreka sreći nemogućnost da se ratosiljamo uzaludnog nadanja koje nas polako ubija…i predugog čekanja koje je smrtonosnije od svakog virusa…
Ponekad je najhrabrije predati se…i najčestitije odustati…i namudrije jednostavno pustiti…pre no što nam prokrvari duša…
Džabe nam pobeda u bici ako ćemo zbog nje izgubiti rat…ili biti smrtno ranjeni…ili poginuti…
Ponekad je jedino rešenje potražiti novo deljenje…
I pogledati te nove karte…
Pa promeniti način igranja…
Jer znate uostalom već…
„Nadanje je dobar doručak, ali slaba večera“
Fransis Bejkon
Stoga…
Ako smo gladni večeras…
Možda je pravo vreme da stišamo nadu…da odbacimo ideju da će se stvari čudotvorno promeniti…
To je ponekad omiljeni hobi Slabih…
I savršeni alibi Neuspešnih…
Pa da od sutra ujutru krenemo na mukotrpni put u mudrom i dobro odmerenom pravcu koji će nas nakon hiljadu milja konačno dovesti pred kapije Zemlje u kojoj su sve odluke lake…gde se bira samo između dobrih opcija…od kojih će nam svaka sigurno prijati…
Ja to mesto nekako uvek zamišljam kao Tavernu na obali nekog Ostrva u suton…gde moram odabrati između jagnjetine i brancina…i belog i crvenog vina…
Kao destinaciju gde nakon ogromnog truda i rada i puta preterana nada da će sve jednom ipak biti dobro…više i nije tako potrebna…
Jer već uveliko jeste…