Месечне архиве: септембар 2016

K…b…K

Sinoć stojim na pasareli iznad autoputa i posmatram kolonu automobila koja ulazi u Grad…
More farova…ksenonskih…halogenih…običnih…slabijih ili neparnih jure ka Prestonici…
Nedelja je…svi se odnekud vraćaju…
U skupim limuzinama…iz raskošnih vikendica…ili vikend spa tretmana …
I u raspadnutim krntijama…na studije…ili lečenje…
Svi dolaze u ovu prelepu (možda i najlepšu) Baru da se bore za svoje snove…
U globalu…većina ljudi u tim automobilima ima potpuno identične zelje…
Svi žele zdravlje…sreću…ljubav…novac…afirmaciju na poslu…ili možda slavu…da budu cenjeni…i da postanu neko i nešto…da imaju lepe živote…usreće roditelje…i postani idoli svojoj deci…
Ima li toga dovoljno za sve u ovome gradu?
Ima li porcije uspeha za svakoga?
Možemo li svi biti bogati i uspešni?
Možemo li svi postati najbolji hirurzi…najlepše glumice…košarkaši Partizana ili bogati privatnici…
Da li naše društveno uređenje garantuje svima uspeh i blagostanje?
Zašto mislite da će se neko odreći svojih želja i snova samo zato da biste vi ostvarili svoje?
Pa makar vi to i najviše na svetu zasluživali…po svim aspektima..
Hajde da budemo za sekund iskreni..
Da li biste se vi sami sklonili sa puta nekome ko je bolji, lepši, mlađi, talentovaniji, kvalitetniji, pametniji i obrazovaniji od vas, ukoliko bi to značilo da vi ostajete bez nečega što vam je mnogo važno?
Bez plate…uloge…mesta u timu…bez momka… pozicije…slave…ili uspeha…ma bilo čega što vas čini srećnim?
Samo zato što je to pošteno i normalno…
Ja ne bih…
Retko ko bi to uradio…
I mislim da je to sasvim normalno…i na neki način fer…
Očekivati… i sa obe strane medelje…
Psi lutalice ispred moje zgrade brane svoju teritoriju…od gladnih usta koje dolaze…
I možemo da potrošimo more psihičke energije na ispravljanje krivih Drina…
I da kukamo do sutra kako je svet nepravedan i zao…
K… b… K…
Ili da prihvatimo pravila igre…
Da mi sami ne odustajemo od naših želja i snova…
Da očekujemo probleme…saplitanja i nedaće…
Padove i neuspehe…
Nepravde i frustracije na dnevnoj bazi…
Da ne očekujemo ništa zdravo za gotovo…
Nikakav crveni tepih za sjajne nas…
Ali da verujemo u sebe…
I da glancamo taj sjaj…
Da ne dozvolimo da nas sruše…
I da ustajemo svaki put kada uspeju…
I idemo napred…
Boreći se svaki Božlji dan…
Za naše mesto pod Suncem…

Advertisements

Neandertalci

Upravno sam pročitao jednu fascinantnu istorijsku činjenicu…
„Odavno je poznato da su u raznim razdobljima istorije po dve čovekolike vrste konkurisale jedna drugoj. Poslednji put se to dogodilo Homo sapiensu i Neandertalcima. Nauka danas veruje da su Neandertalci po mnogim intelektualnim i fizičkim svojstvima bili u prednosti, međutim ljudi su ih potisnuli, marginalizovali, istrebili ili asimilovali, usled činjenice da su međusobno odžavali SNAŽNIJE DRUŠTVENE VEZE…“
Neverovatno…
Zvuči poznato?
U priči o Dva Loša…i Milošu…
Ili u priči o vezama i napretku u životu…
Ili onoj „ma nećeš verovati ko mi je to završio“…
Ili o etničkim klanovima „koji se drže“…
Ili o politici…
Ili navijačkim grupama…
Ili vranama sa očuvanim očima…
Izgleda da je sposobnost ostvarivanja adekvatnih i snažnih socijalnih kontakata nephodna za prosperitet u životu…
Za opstanak…
To je jako važno znati…
I sličan zakon važi na celoj Planeti…doduše na nekim zakrivljenijim meridijanima važi malo više…tojest postaje uslov da bi se dobilo i ono minimalno…neophodno za preživljavanje…
Ali…
Ono na šta ja mogu sa svoje strane da skrenem pažnju je činjenica da SOCIJALNA IZOLACIJA predstavlja jedan od najčešćih simptoma duševne patnje…
Znate ono…da se ja dokopam moje kućice…pa ću tamo da se isplačem…i tu mogu danima da budem miran…dok se ne raspadnem…
Ljudi se povlače u svoja četiri zida kada su depresivni… tj. kada sebe osuđuju i kada više nemaju nade (da napolju ima nečeg lepog)…ili kada su anksiozni…kada se nečega jako plaše…(i kada misle da je napolju sve opasno)..
I ljudima koji su to prošli je veoma poznato koliko je to strašno…i koliko boli ..
I ne samo da je jako neprijatno…nego očigledno vodi do toga da ne uspemo…
Jer dok mi plačemo…neko stvara društvene veze…potiskuje nas..marginalizuje…istrebjuje…asimiluje…
Hoćemo li proći kao Neandertalci?
Hoćemo li mirno poći u noć….i na istorijski otpad?
Ili ćemo upotrebiti naša zatupasta čela…ogromni mozak…i snažne ruke…da se pokrenemo…da se vratimo na boljno polje…da se pobijemo sa lošima…i vidimo ko je zaista bolji…
Da potražimo naše…i okružimo se dobrim…
Stvorimo naš društveni sistem…
I našu listu socijalnih kontakata…na koju je teško ući…i na koju smo ponosni…
Za koje smo tu uvek…i za sve…i koji će nama doći…kada gori…i kada je nama teško…
Pa možda čak i jednog dana…
Budemo većina…
I uspešni…
Pobednici Evolucije…