Kada ste poslednji put pomislili da će sve biti ok…da će sve na kraju biti u redu… da će se sve srediti i ispraviti…da će se desiti nešto nepredviđeno što će vam neuporedivo olakšati život…da će te ovaj put ispasti srećnik?
Ni ja ne mogu baš da se setim…
Pa kako onda mislimo da ćemo biti raspoloženi i smireni?
I ja sam ponekad Prvak Savskog Venca u smišljanju nepovoljnih ishoda, katastrofiziranju i izmišljanju Crnih Varijanti koje se mogu desiti…
Pravi Majstor za anksioznost…
Ali…
Iskustvo i znanje iz RACIONALNO EMOTIVNE BIHEJVIORALNE PSIHOTERAPIJE (skr. REBT-a) mi dosta pomaže…
Uvek se vraćam na jedno od osnovnih pravila…
 Da nam je život onakav kakve su nam misli…
I da je neuporedivo važniji način na koji ga posmatramo,  od toga kakav je on zaista…
Pa ću pokušati makar na silu…i makar sam tu potpuni početnik…da probam da polako naučim, pa da postepeno uvežbam i da na kraju postanem svojevrsni Genije za optimizam…
Jer…
Ako ništa drugo…
Ionako se stvari najčešće odvijaju mimo naše kontrole…
A ogromna je razlika da li ćemo tu Neminovnost dočekati sa pogledom zakovanim za plafon u jednoj od onih preteških noći kada strepimo i užasavamo se, preplašeni to maksimuma…kada pokušavamo da nađemo odgovor na svaku moguću neprijatnost koju smo smislili da će nas snaći…ili sa pogledom na kakvu  prelepost suprotnog pola u nekom bazenu sa cevčicom omiljenog koktela u uglu usana dok neki chill deep house iz pozadine miluje bubne opne…
Naše telo nema oči…psiha mu govori šta se dešava napolju…i potpuno će drugačije reagovati ako se Iza Očiju prikazuje horor ili romantična komedija…
A verovali ili ne…mi smo i Reditelj…i Scenarista…i Snimatelj…tog našeg malog filma…“Čudesna sudbina V. Đ.  (samo upišite vaše ime i prezime)“…
A pregurali smo toliko toga…tolike probleme preturili preko glave…
Život je borba…od prvog udaha do poslednjeg izdaha…
Ponekad ćemo i iznenaditi sebe koliko smo sposobni, hrabri i jaki kada se supotstavimo sa realnim protivnikom i nedaćom… u realnosti…i ako do njih uopšte i dođe…
Te kognitivne distorzije anksioznosti su i projektovane lično po nama da nas uplaše, da nas povrede, da nas razbesne i da nam pokvare raspoloženje…
I protiv imaginarnih nedaća se maltene svako oseća kao miš…
A možda je pravi lav na javi…
Glavu gore…
I ko zna zašto je to dobro…
Prilika ne voli zagušljivost i sparinu…i kada se u njenoj kući zatvore vrata…obično se otvori neki prozor…
Samo treba biti strpljiv i čekati tu ispred… po mogućstvu neiscprljen sopstvenim samootežavanjem…to jest sa što više energije u nogama za skok…i pentranje na taj Prozor…