Često razmišljam zašto se nominalno inteligentni ljudi ne snalaze u realnom životu?
I to maltene direktno srazmerno…što su pametniji…to gore prođu…
A bili su petičari…
Znate ono… sve po PS-u…uredne pernice, dobra deca i tako to…
Kapaciteti i potencijali…
Uvek sve prvi kapirali u skoli…
I kad treba nešto da se smisli i premosti…dominirali…
A onda im se desio zivot…jednacina sa hiljadu nepoznatih…
U nekim delovima i potpuno nerešiva…
A oni navikli da sve mogu da reše…da završe…da ako ne ide…upru jos jace… iscimaju se …zagreju stolicu…ne odu na letovanje…odreknu se svih zadovoljstava… dok se situacija ne razresi…
Pa tako su to i njihovi roditelji rešavali…kad popuste…
A nekad se problem ne moze rešiti…
Makar ne tada kad mi to želimo…
Život je to…ne matematika…
I onda prvo dodje frustracija…pa bes…pa nemoc…pa anksioznost…pa depresivnost…pa Ne daj Bože…
Baš sam često o tome diskutovao…upravo sa mojim ličnim Pametnima…
I onda mi sinoc pade na pamet da to Nesnalaženje mozda nastaje upravo zbog toga sto inteligentni ljudi slabo tolerišu anksioznost (to odsustvo sigurnosti)….
i sto su skloniji depresivnosti (naucno dokazano, jer vise vide i dublje osecaju, i imaju više zahteve Super Ega)…
Jednostavno ne mogu da se izbore sa tom teskobom i patnjom…tim nespokojem u duši i nemirom u telu…
Tim neizdržom tokom besanih noći…
Jednostavno nisu navikli…oni su dobra deca…iz nekih finih i prostojnih porodica…uvek su se i čudili kako neki ljudi žive…kako se muče…kako se ne plaše…nije im bilo jasno…kakav je to život… i ima li uopšte smisla toliko se truditi bez nagrade…i ako nije sve super…i sigurno…
Zašto imati sve petice ako nema tog mauntin bajka uz knjižicu?
Loši Đaci su se za to vreme već nekako navikli na neuspeh i na muku i na neprijatnost…na sramotu…na problem…i ostajanje u njemu…na snalaženje…dovijanje…završavanje…na menjanje prioriteta…na tapšanje po ramenima uz ono spasonosno „ma nek si ti nama živ i zdrav“…
A Pametni…
Iz tih problem krecu da traze izlaz na bilo koji način…
Da nekako zavaraju sebe…
Da zamažu sebi oči…
Ponekom čašicom…ponekim dimom…nekom promašenom ljubavnicom…nekim opasnim hobijem… ma bilo cime…što je pogrešno…i s one strane rešenja problema zbog koga su i postali anksiozno-depresivni…
Samo da ni sekund ne osete tu ultimativnu neprijatnost…
Taj nemoć i osećaj da ne mogu da reše problem…
Taj bes što se to Njima dešava…
(A bili su…ma sigurno ste čuli…o Njima…sve naj, naj…)
Ne uspevaju da donosu odluke dok su anksiozni…dok borba traje…dok su emocije uskovitlane…i neprijatne…dok je glava vruća…dok nemaju samopouzdanja…dok vide samo katastroficne izglede i izbore…a sebe obezvredjuju…
I život onda počne da im se dešava…umesto da ga sami stvaraju…
I ne pomažu tu ni religija…ni sujeverje…ni horoskop…ni astrologija…
Jer samo su oni krojači svoje sreće…i ništa drugo…
A džaba sva pamet ovog sveta ako ne mogu da se skoncentrišu….
Ako ne mogu da sednu…zarone u svoje strahove, komplekse, neizvesnost i neprijatnost…da sagledaju širu sliku…
Ako se ta pamet ne okrene protiv problema…
A ne protiv sebe…
A neprijatnost izdrži…koliko god bilo teško…
Ako se ne skupi Hrabrost, izabere manje loša opcija i prereže Gordijev čvor…pa kud puklo da puklo…
Jer…
To inače bude kao kad super lep…snežno beo…brz…i krupan hrcak jurca po onom njegovom tocku…
Trudi se do maksimuma…da pobedi To Čudo…
Pena je na ustima…oči crvene…
Dok se ne slomi…dok mu se ne slosi i ne padne…skotrlja se nemoćan niz stranputicu…
A da je bio glup i lenj mozda bi zastao…malo zaštitio sebe…iskulirao..(ne bi orkivljavao sebe…i Točak)…no bi realno sagledao situaciju…i način da iz nje izađe…
Pa bi i točak malo usporio.. u jednom trenutku možda i skroz stao…pa bi shvatio da možda može i da sidje…
Da lagano prošeta do Edamera…
I kao svaki pravi Ponavljač…
Uspe…