Emigracija

Suštinski problem sa ovom našom prokletom postojbinom (od Krvi i Meda) je u tome što u njoj ne možemo biti srećni…
I pritom ne mislim na avione i kamione…
Nego na osnovne ljudske potrebe…dostojanstvo…hranu…sklonište…nasmejane komšije…pozitivnu energiju na ulici…pravednost…i smislenost truda…
A veoma je diskutabilno da li je to uopšte i moguće negde drugde…
Bez porodice….ljubavi…prijatelja…pozorišta…muzike…mirisa…ukusa…i mesta na kojima smo srećni….
Bez ovakvih aprila…
„Vrhunski Zajeb“ je u tome što moramo da biramo između ljubavi i dostojanstva…malih suštinskih zadovoljstava mogućih samo ovde i velikih šarenih mogućnosti i prilika dostupnih samo tamo…između malih prljavih ulica gde smo se ljubili i nekoga čekali i velikih svetlucavih bulevara sa lampionima ispod kojih prolaze neki tuđi ljudi…verovatno potpuno isti….a sasvim različiti…od nas…
I što je to nestvarno veliko odricanje…i žrtva…
I pitanje je da li čovek može da bude srećan u svom rođenom životu…u svojoj ličnoj generaciji…ili to ima smisla jedino ako se stvori neka nova ljudska bića…melezi…sa našim trepavicama a kosooki…sa tamnim očima..i našim smejalicama….ili potpuno plavim…sa riđom kosom i pegicama….sloveni ili crnci…
Potpuno je nevažno…
Ali kojoj će se omogućiti prilika da steknu uspomene (skup tih malih trenutaka kada zaboravimo da dišemo) na mestu gde će moći živeti…i preživeti…
Sve ostalo je zaista nonsens…i nema nikakvog smisla…
Preteško je…
Pitanje je da li čovek može da bude toliko nesebičan i „dobar“…da mu neko drugi bude sva sreća…pa makar to bio i isti on…makar 50 %…samo 25 godina kasnije…
I da li su naši roditelji ispali krivi…i smešni…i naivni…što su nas čestito vaspitavali…što su se držali velikih principa…krupnih reči…časti…i poštenja…obraza i prezimena…
I time nas ostavili iza u tom startnom redu…pa čitav život gledamo konjska dupeta…ispred nas…samo zbog toga što su oni ranije čuli pucanj…za start trke…a mi možemo samo da galopiramo…dok nam ne krene pena na usta…uzalud..ne stižemo…nije realno…
Da li sada imaju pravo da se ljute…da nas darivaju patnjom ( uzgred stvarno ne znam da li je teže čoveku dok im suze oči…ilii dok stoički pokazuju da nije to ništa i da im je drago što odlazimo tamo gde „će nam biti bolje“, nema veze što nećemo biti tu, pored njih i što su se zbog nas odricali pola veka- vek, gore dole, sta je to)…
Da li je možda manja šteta poniziti se…završiti nešto nečasno…zarad svoje porodice…i da li su loši zaista pametniji…I skapirali su igricu….
Da li je ponos važniji od ljubavi…
Da li je čast važnija od porodice…
Da li je zaista gore da nas neko smatra zlikovcem ili da budemo razdvojeni od ljudi koje volimo…najviše…
Ne znam…
Možda nam je jedina uteha…ono biblijsko „roditelji jedu grožđe a deci trnu zubi“…i vera u transgereacijiski prenos dobrih dela…poštenja i vrlina…možda i sreće…
Možda će ta „Naša Čeljad“ imati lakše izbore…i srećnije okolnosti…tj manje šansi da pogreše…sa ovoliko teškim odlukama…sa nemogućim izborima…
I da iako naučnici još uvek nisu pronašli gde se tačno nalazi…koji je to tačno organ ili ćelija…od čega se sastoji i kako radi…da čim toliko boli…onda moramo da je imamo…a da to nema svako…
I da su oni zaslužni za njeno stvaranje…
I da možda i nema ničega važnijeg…
Ni na na Marsu ili Plutonu…
Od toga da li imamo dušu…
Ili ne…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s