Narcizam

Sinoć sam ponovo imao vrašku privilegiju da kradem znanje od moje Profesorke i Učitelja…
I evo šta je od tih Caričinih klica u meni jutros izraslo…
Svojevrsna zahvalnost na svemu što sam od nje dobio…i naučio…
Jedna misao…
Da…retko kada nečija realnost bude toliko crna da ga, ona samo po sebi, uvede u depresivnost…
Ono što mnogo češće bude uzrok te depresivnosti je nešto što čovek nosi u sebi, njegova strukutura ličnosti, zahtevi koje postavlja pred sebe (ili život) u celini, neke suštinske greške u razmišljanju, nesrećni relikti detinjstva, i „najbolje namere vaspitanja“, Kompleksi (te male pukotine koji prete da razruše celu skulputuru)…
Jer…
Ukoliko je neko genetikom, odrastanjem i individualnom životnom istorijom formirao u sebi narcizam… „Ubicu dečijeg lica“…tu nasušnu potrebu da uvek mora biti uspešan u svemu što radi…da bude poseban, izvanredan, bolji, Najbolji, „Faca“…
To i ne bude toliko strašno dok se uspesi ređaju…dok „mu ide“…dok uspeva da ispuni te zahteve koje je sebi postavio…da bi bio srećan…
Dok se još sitne nepravilnosti (primećene pogledom u sebe ili ogledalo) mogu ispraviti povećanim trudom i zalaganjem…
Međutim, voleti sebe samo ukoliko si uspešan je jednosmerna ulica…sa sigurnim slepim završetkom…u nekom mraku…i tu još niko nije završio putovanje neozleđen…jer put je obično krivudav…i horizontalno i vertikalno…a prevozno sredstvo je kvarljivo….pucaju tu gume…troši se ulje…crkava elektrika…a put je put…
Ljudska bića su pogrešiva…i po defaultu doživljavaju neuspehe…to je Aksiom…
I ko je onda tu kriv…neuspeh koji samo tu živi…i najprirodnija je stvar…princip realnosti..
Ili nosilac Zablude da je neko vredan samo ukoliko je uspešan…
Obično kod takvih ljudi prvi veliki neuspeh (u školi…ili poslu…ili ljubavi… lepoti…posebnosti) dovodi do prve depresivne epizode…
Koja obično bude dosta teška…to je ona priča o letenju i padu…jer teško ćeš postati narcis ako bar jedanput nisi nosem zaparao nebo…u makar jednoj sferi…fakultetu…suprotnom polu…utakmici…na ogledalu…
Ali je taj pad u stvari blagotvoran za letača jer mu pruža priliku da popravi svoju letilicu… da je nabudži…jer tek tad može videti gde gubi snagu i visinu…gde mu propušta vazduh…šta je slabo na tim krilima…
Taj pad je blagoslov…koji treba da mu omogući rast…i razvoj sebe…
Da čovek shvati da (mu ništa) nije krivo mesto na kome (i to o šta) se sapleo…već on sam… njegova inercija, to što nosi u sebi ga je vuklo dole…
I što je teži brže će padati…
i to je sasvim ok…
Pa i kakav je to čovek koji nikad nije bio depresivan…
Neki Šarlatan, šta?
Kakav je to pogled na svet…ako nikad odozdo nisi gledao?
Dubina pogleda se ne može u plitkom steći…
Suštinska stvar je šta će čovek pokupiti iz tog svog pada…
Kako će iziaći iz svoje prve depresivne epizode?
Nepormenjen…(a to se obično dešava ako mu se igrom slučaja promene životne okolnosti pa može da nastavi da razmišlja patološki i iracionalno…a da bude srećan…(klasična zabluda)…jer je realnost eto slučajno postala bolja… (položi taj ispit, obogati se, vrati mu se ljubav ili se prolepša)…
Ili ako je (paradoksalno) srećnik pa mu se ralnost ne promeni…ostane teška i bodljikava… pa onda bude primoran da promeni sebe…i da shvati da je u njemu bio problem… u tom zahtevu i povezivanju uspeha i svoje vrednosti…da poraste i shvati da je to jedna velika zabluda…i nonsens…
Da je to on…imenom i prezimenom…sa istim pravima…vrednošću…suštinom… i kao gospodin i kao propalica…
Da je i taj uspeh samo jedna sfera njegovog postojanja…i da ne može da ga definiše…da to nije njegova suština…
Da je jedini način bezuslovno prihvatiti sebe sa svim svojim karakterisikama (sjajnim i ružnim)…i shvatiti da je on Jedna Vredna Celina…samim tim što diše i zove se Čovekom…a da su te pojedinačne karakteristike relativne i promenjive… i da na njima treba raditi…pokušavati da se isprave loše a da se učvrste dobre…
A ne da izjednačava jednu osobinu ili svojstvo ili nešto što ima sa celim sobom…
Na primer… ako nemam ovo…što sam zacrtao da moram imati…ja sam manje vredan…
Jer bi to bilo kao da onaj gore pomenuti auto ostavite na putu…odreknete ga se…bacite ključeve… jer mu je pukla guma…pa Bože moj, on više nema vrednost…(a može biti Ferari)…
A to je samo guma….i kad se zakrpi…auto će nastaviti da ide…(u njemu i nije bio problem)…
Inače…ti ljudi su stalno na ivici da upadnu u depresivnost…
I postavljaju sami sebi Zamku za Depresiju… Depresolovku…
I na prvi nagoveštaj neuspeha (pad ispita, nezaposlenost, njeno odbijanje ili kupovina dva broja većih farmerki)…ma bilo čega što će zadrmati njihovo spolja visoko (a iznutra nisko) mišljenje o sebi…i svojoj posebnosti…
Eto njih slomljenih…
Jasno vam je kolika je muka živeti sa tim…
Sreća je samo…
Što se depresolovka uvek može pokvariti…
Upornim radom na sebi…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s