Ljubav nas čini iracionalnim…
Kakvog god polariteta bila…
Romantična…zabranjena…strasna…majčinska…bratska…prijateljska…pa i narcistička…
Što nam je više do nekoga stalo…to smo iracionalniji…i pripremamo pozornicu za našu patnju…spremamo se da otežamo maksimalno sebi…
Još ako smo baksuz (možda bolje rečeno… samo čovek) pa se to potrefi sa (nepovoljnom…da ne kažem očekivano uobičajnom) realnošću…
Eto problema…
I to je upravo i prva premisa psihoterapije kojom se bavim…
„da nismo uznemireni događajima koji nam se dešavaju već našim pogledom na te događaje“ (Epiktet)
I suština racionalno emotivne kognitivno bihejvioralne psihoterapije…i filozofije racionalnog življenja…
I upravo zbog toga različiti ljudi različito uživaju u istim problemima…
I različito pate u istim srećama…
Na primer…
Čim mislimo da neko NE SME da ode od nas, zato što ga mnogo volimo i on nam je sve.. a on ode (što je njegovo apsolutno pravo)…kako ćemo se osećati?
Čim mislimo da neko naš NE SME patiti…a on pati (došao njegov red da dobije ono što životom se zove)…kako ćemo se osećati?
Ako mislimo da život MORA da bude lep…da bi se živelo…a nije (šta ćeš, dešava se)…kako onda živeti?
Ako mislimo da MORAMO nešto postići…a ne uspemo…(stvarno čudo)…da bi dokazali (sebi i drugima) svoju vrednost…šta onda?
Ljubav rađa bol….
Ko nikoga ne voli…zaštićen je od patnje…i gubitka…
Ali zašto i živi onda…
To stvarno ne znam…
Čemu to disanje?
Ako je dah uvek ujednačen i plitak…
Ono što želim reći je…
Da dok god apsolutistički zahtevamo od univerzuma…nešto što on ne može da nam pruži (jer jednostavno nije tako dizajniran)…uvek smo na korak od problema…
Važno je da shvatimo da su sve to samo naše želje…i da osvestimo u dubini svoje duše…da se maltene sve SME desiti…i da se ništa NE MORA desiti…
Da su to samo naše želje…
Obične preferencije…
Da mi samo nešto jako želimo…ili ne želimo…
A da se želje ostvaruju ili ne…
I da je to sasvim ok…
I pošteno…
To je život…
Sjaj i tama…vatra i led…osmeh i suza…gospo’n propalica…
I da ne postoji dogovor da „uvek mora biti volja naša“…
I da nam upravo ta adaptacija ( možda zrelost) i omogućava da neokrnjeni idemo dalje kroz frustracije…
Ka našem ličnom ćupu…
Tamo…
Iza duge…