KAKO PREŽIVETI RASKID?
“Biti lep znači biti svoj. Drugi vas ne moraju prihvatiti. Potrebno je da prihvatite sami sebe.“ – Thich Nhat Hanh
Raskid veze koja nam je bila značajna nikada nije lak, posebno onda kada smo sa svojim partnerom zajednički prevalili određeni deo životnog puta. Gubitak takve veze može biti poput emocionalne amputacije. Možemo se osećati tužno i usamljeno, kao da nam nedostaje jedan deo nas samih. Tada nije neobično da se osećamo tužnim, ljutim, usamljenim ili izgubljenim.
Dobra vest je da tuga i prateća osećanja ne traju zauvek, to jest – da vedriji dani tek dolaze.
U nastavku se nalazi SEDAM SAVETA koji mogu pomoći u procesu zaceljivanja i ponovnog pronalaženja sreće i smisla.
1. Dozvolite sebi tugovanje
Kada osećamo bol usled gubitka, obezbeđivanje vremena za tugovanje je jedan od najvažnijih koraka u procesu zaceljenja. Zato, pronađite vreme i prostor gde se osećate bezbedno da izrazite svoje emocije. Isplačite se (jednom ili više puta), razgovarajte sa prijateljima, pišite dnevnik, posetite savetnika ili se molite – šta god može učiniti da vam bude bolje.Spoznajte svoj bol i svoju povređenost. Oni koji sebi ne dozvoljavaju tugovanje često potiskuju svoj bol koji se, kasnije, može odraziti na njihove buduće veze.
Kada sebi dopustimo da budemo ranjivi i tužni, na taj način iskazujemo brigu i nežnost ka samima sebi. U međuvremenu, tuga postaje sve manje intenzivna i proces isceljenja otpočinje.
„Možemo da podnesemo mnogo više nego što mislimo; sva ljudska iskustva tome govore u prilog. Sve što je potrebno je da naučimo da se na plašimo bola. Stisnite zube i pustite da boli. Nemojte poricati svoj bol, nemojte mu se ni u potpunosti prepustiti. On neće trajati zauvek. Jednog dana, bol će otići a vi ćete i dalje biti tu.“ – Harold Kušner
2. Ugađajte sebi
Kada se, nakon raskida, osećamo tužno, lako prestanemo da brinemo o sebi i svojoj dobrobiti; to na neki način padne u drugi plan. Neki ljudi, tokom ovog perioda, osećaju krivicu (pa misle da i ne zaslužuju da se osećaju bolje), dok neki, sa druge strane, mogu zauzeti poziciju žrtve. Takođe, u fazi tugovanja može postojati potreba za neprekidnim kukanjem ili stalnom pričom o onome što se dogodilo. Takođe, neki ljudi sebe mogu kažnjavati, svesno ili ne.
Ukoliko se pronađete u nekom od ovih opisa, pitanje koje bismo mogli da vam postavimo je – zašto ste odlučili da, posle raskida sa partnerom, raskinete i sa samima sobom? Da li vas je napustila najvažnija osoba u životu – vi sami?
Ono što je kod gubitka vrlo važno je to da brinete o sebi – da dobro jedete, redovno spavate, na svakodnevnom planu činite nešto što vam izuzetno prija – bile to opuštajuće kupke, aromatični čajevi, sveže cveće, masaža ili spa tretmani. Budite svoj najbolji prijatelj. U ovakvoj životnoj fazi, nema sumnje da to apsolutno zaslužujete.
„Budite u dobrim odnosima sa sobom i videćete kako će ubrzo i drugi ljudi biti u dobrim odnosima sa vama.“ –Napoleon Hil
3. Okružite se zdravom podrškom
U procesu isceljenja, podrška i ohrabrenje koji nam dolaze od bliskih ljudi su od ključnog značaja. Prihvatite pažnju i nežnost svojih prijatelja, porodice, kućnog ljubimca.
U društvu dragih nam ljudi, možemo postati skloni da previše analiziramo uzroke i razloge zbog kojih je došlo do raskida. Dok je određena mera ovakve prerade iskustva važna i zdrava, previše pričanja o tome i stalno vraćanje na iste teme i zaključke može doprineti ponovnom oživljavanju bolne prošlosti i „kopanju“ po ranama.
Ukoliko, nakon oluje, svu svoju pažnju usmerite ka blatu u kom stojite, možete da ne primetite da je nebo iznad vas vedro. Ma koliko zvučalo kao fraza – važno je fokusirati se na pozitivne stvari.
„Normalni ljudi imaju probleme. Samo oni pametni za njih traže pomoć.“ – D. Amen
4. Budite fizički aktivni
Poznata krilatica svih onih koji se bave komunikacijom glasi: „pokret diktira emociju“. To znači da način na koji pokrećemo svoje telo u jako velikoj meri utiče na to kako se osećamo. Najlakši način da se osećamo loše jeste da spustimo glavu, zatvorimo svoje telo i utopimo se u samosažaljevanju. Međutim, energične aktivnosti kao što su vežbanje, pevanje ili plesanje mogu značajno povećati nivo energije kojim raspolažemo, što će neminovno uticati i na to kako se osećamo.
Zato je fizička aktivnost u ovoj fazi dragocena. Endorfin koji se oslobađa prilikom fizičke aktivnosti može nam biti veliki saveznik u borbi sa gubitkom.
„Pevam i igram ne zato što sam srećan. Srećan sam zato što pevam i igram.“ – Kineska poslovica
5. Obezbedite sebi mir i samoću
I pored podrške i telesnih aktivnosti, u procesu tugovanja obično češće želimo da budemo sami nego inače. Zato je važno da sebi obezbedimo mir i samoću onda kada nam oni trebaju. Na ovaj način učimo se da nam bude udobno u sopstvenom društvu čak i onda kada nismo „sasvim svoji“.
Zato lekovito može biti upražnjavanje svih onih aktivnosti u kojima uživamo, a koje radimo sami. Neki od njih su šetnja, kuvanje, baštovanstvo, bavljenje umetnosti, putovanja… Na ovaj način možemo produbiti odnos sa samima sobom i tugovanje zapravo videti kao priliku za poboljšanje komunikacije koju imamo sa samima sobom.
„Ne možeš biti sam ukoliko ti se dopada osoba sa kojom si sam.“ – V. Dajer
6. Uključite se u stari koje su vam značajne
Kada se uključimo u nešto što je veće od nas samih, možemo se osećati važnim i korisnim delom zajednice kojoj pripadamo – zajednice ljudskih bića. Zato nam volontiranje ili pomaganje ljudima kojima je pomoć preko potrebna mogu otvoriti nove vidike i ponuditi nam uvid u širu sliku, novu perspektivu sveta kao zajednice čiji smo sastavni deo. Ovakva spoznaja može nam pomoći u procesu izlečenja, ali i van ovog procesa.
„Sreća je možda jedino kada pomažemo drugima da je pronađu.“ – N. Hil
7. Ponovo stanite na svoje noge
U slučaju da se pridržavate nabrojanih šest koraka, onda ovaj sedmi dolazi spontano. On jednostavno sažima ono na šta je svaki proces tugovanja osuđen – život, jednostavno, ide dalje, ma kako to u početku zvučalo kao otrcana fraza ili činjenica koja nema mnogo upliva u naše stanje. Na kraju, ipak, ispostavi se da je definitivno tako.
VAŽNO JE JOŠ ZNATI:
S obzirom da lek za slomljeno srce ne postoji, ne preostaje nam ništa drugo nego da odbolujemo, da pustimo vreme da učini svoje. Ali, vreme samo za sebe neće učiniti ništa specijalno. Ono što je od ključnog značaja jeste šta je to što radimo tokom tog vremena.
Kod procesa tugovanja, mogu se smenjivati različite faze. Ponekad možemo danima biti tužni, a zatim, naizgled iznenadno, dobili nalet optimizma i energije, posle koga se tuga može vratiti. Ovakvo „korak napred – nazad dva“ raspoloženje potpuno je prirodno tokom procesa tugovanja, a vremenom se vedre faze javljaju sve češće, dok tuga gubi na svom intenzitetu i značaju, to jest – više nam nije celodnevna preokupacija, grč u grudima sa kojim se budimo i ležemo da spavamo.
Takođe, KOGNITIVNO-BIHEJVIORALNA PSIHOTERAPIJA može biti od velike pomoći u “razbistravanju pogleda” ljudima koji su počeli realnost da posmatraju iracionalno i da se ponašaju na samoosujećujući način, tako što će im ponuditi racionalnije i zdravije alternative u razmišljanju o emotivnom problem.
Izvor: www.psihoverzum.com
dr VLADIMIR ĐURIĆ 