Na trajektu

Volim svaki vid putovanja…kopnom, vazduhom i morem…
Takođe volim da posmatram ljude u nekim uobičajnim situacijama…volim da razmišljam kakvi su, odakle su, iz kakvih porodica, šta su njihove glavne težnje ili možda strahovi…
Profesionalna deformacija, šta li…
I tako, po ulasku na onaj trajekt iz prethodnog posta, zatekoh se sam na najvišoj palubi sa jednom majkom i dvoje dece…
Napolju je bilo Polunevreme, vetar je duvao baš jako, kiša provejavala, trajekt se pošteno ljuljao a oni su bezbrižno skakutali gore…na svom improvizovanom igralištu…
Majka ima oko 40 godina, manekenske građe, pegava, svetlo plave nefarbane kose i plavih očiju, sa 350 malih pederuša, torbica, futrola i ranaca… Mankenka za super majku…
Dečica su mala… Dečak ima oko 5 godina, samostalno puzući na moru… na kopnu možda čak i samostalno stajući…Ćerka je u naručju, u onoj afričkoj krpi (za vezivanje i Povezivanje), možda tri godine, svi plavi kao reklama da posetite Švedsku…
Ili možda kao reklama za neku pastu za zube (za Blistavi Osmeh)…
Ili možda za Normalnost i Smisao života…
Posmatram ih…
Ja sam u dukserici sa kapuljačom i patikama, oni su u majcama i papučama…ja se držim čvrsto za one rukohvate, valjda pokušavam da umirim trajekt, oni bezbrižno pokušavaju da uhvate ravnotežu bez držanja na nemogućem mestu tj. moru…u jednom trenutku mališa na sve četiri dopuza do mesta gde su stepenice za donji nivo, ja sam se već uznemirio, da ne padne, da se ne povredi, jer su talasi postajali sve gori, i onda pogledah u majku, maltene da se ponudim da ga dohvatim, međutim, njoj to nije ni palo na pamet…Ona opušteno, iz jedne od torbica, vadi onaj selfi stik i pokušava da uhvati njenu malu čeljad i taj neprocenjivi porodični trenutak…njih nasmejane na uzburkanom trajektu…
I onda razmišljam…kakva li će ova deca postati?
Preplašena, anksiozna, iskompleksirana i uska, sa raznim fobijama ili socijalnom anksioznošću?
Ili ćemo ih sresti sa 18 godina sa bekpekom na leđima u Beogradu sa buljukom takvih istih, na proputovanju po svetu između srednje škole i faksa…na širenju vidika?
Da li su nas naše namučene majke preplašene od istorije, „Kuće na drumu“, ratova, janičara, mobilizacija, bolesti, poroka, užasa tranzicije i 90-tih, siromaštva i medija, pogrešnih idola i sloma sistema vrednosti…upropastile od silne ljubavi…pa se plašimo ladnog betona i promaje…i da nam neko ne sipa drogu u piće..
A da ne pominjem ispadanje sa trajekta…
Napravile nas preterano anksioznim…i preterano predostrožnim…neopuštenim…
Možda su naše Majke jednostavno imale priliku da čuju za svakojake užase i da to onda pomnože sa svojom ljubavlju prema nama, pa da dobijemo proizvod raznoraznih zabrana i ograničenja…pa smo od toga formirali nepremostive zidove naših strepnji i „strahova od ko zna čega“ van naše zone sigurnosti…
I možda smo super u posmatranju sveta iz separea našeg staklenog zvona, ali na podujumu za igru smo kao slonovi u staklarskoj radnji…
Ne znam…
Posmatram tri niske belih zuba na njihovim licima..
Talasi su sada već toliki da prskaju po palubi…
Šta ću… stajem i ja pored njih..
I stvarno je uzbudljivo, nikad ovako uzbuđenje ne bih osetio u zatvorenom delu u potpalublju…na sigurnom…
Svaka nova kap koja me isprska pomera moj osmeh za milimetar u širinu…
Život zaista počinje tek Van naše zone komfora!
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s