Ukoliko se čvrsto držite one stare “ Winners never quit and quitters never win“ (pobednici nikad ne odustaju, oni koji odustaju nikad ne pobeđuju), postoji ogromna šansa da vam se svaka želja ostvari… Možda ne juče ili danas, ali ukoliko ste uporni i verujete, sutra svakako…
Ko god je imao neku težu sportsku povredu zna da taj deo tela više nikad nije isti…
Rame boli na promenu vremena… skočni zglob malo malo pa ispadne na nekoj kaldrmi…pubertetski obrazi kriju tajnu o „strašnim bubuljicama“ i pogledima punim osude…mali ožiljak u uglu stomaka o najvećem stresu detinjstva i poptuno prestravljenim roditeljima…a malo veći horizontalni o najslađim mukama u porodilištu…
Zašto mislite da Duša funkcioniše na drugi način?
I ona ponekad ne sraste lepo…
I onda funkcioniše po principu „koga zmija ujede i guštera se plaši“…
Žiga i boli u sličnim teškim situacijama…
I potpuno je nebitno da li je to nesrećna ljubav, egzistencijalni problem ili kakva bolest…neostvarena želja ili potpuno srušeni snovi…
Loše srastao ožiljak ne može da izdrži pritisak kao okolno tkivo…i onda zaboli…ili još gore…puca…uvek na istom mestu…
Duša će uvek reagovati kao uplašeno dete, kada se nađe u situaciji u kojoj je bila povređena…
Pokušaće da se sakrije…i da smanji štetu… da pobegne od „guštera“…
Što je sasvim ljudski i normalno…u nekom kratkom vremenskom periodu…
Ali svakako najgori način rešavanja nekog problema je praviti se da on ne postoji…u dužem…
Guranje pod tepih…bežanje od istog…
Nigde nema tolikog tepiha…ni kod Arapa…i niko još nije toliko istrčao…ma koliko bio uporan…da bi pobegao od sebe…jendostavno je fizički nemoguće…
Možda je i vašoj duši potreban servis…
Plastična operacija…
Zamena ožiljnog tkiva novim…
Koje će biti funkcionalno i jako…pravilno nalepljeno i skladno uklopljeno u celinu…opravljeno…kao novo…
Danas zaista postoje moderni i veoma potentni načini saniranja štete…novi vezovi i spretne igle…
I zaista nema potrebe da se sami borite sa tim…
Posle dve hiljadite…
Potražite stručnu pomoć…
Pa i za auto ćemo potražiti limara sa preporukom…
A duša nije lim…
Ona je čudo…
I nećete verovati šta taj čarobni materijal sve može…
Ukoliko se pravilno stimuliše…
A uostalom…
Srećan je onaj ko je još ima…
Pa makar i okrpljenu…
Biro za nezaposlene na Novom Beogradu…
Jedno bas nesrecno mesto…
I čistiliste…
Uvek se setim Dantea po ovakvim institucijama…
Red je dug…
Ljudi cekaju satima…
Potpuno razliciti…ali sa istim obrvama i ocima…zagledanim u pod…ili telefone…
Jedan pored drugog u redu…stoje njih dvoje…
Ne poznaju se…i ne komuniciraju…
Ona je mlada…i lepa…bozanstvena braon Kovrdzava kosa…sandale…nalakirani negovani nokti…i prelepa letnja roze haljina…od onih leprsavih…koje vas prosto teraju da se okrenete…i sto na zgodnim zenama nikad ne izlaze iz mode…
Razmisljam ima li goreg prizemljenja za nekoga od 25 godina, po zavrsetku fakulteta, od tog reda…i cekanja bez kraja…
Da li je ovde sistem tako projektovan da ti odmah slomi kicmu…kako bi kasnije lakse pristajao na sve…i mozda…kao mekusac lakse plivao po ovoj zabokrecini…bez cilja i ne strceci…pod maksimom „cuti, dobro je, samo da ne cuje zlo“…
Iza nje…kao neki njen savrseni partner na pozornici ili na ledu…momak…visok i jak…kao Jablan…svaki bik bi za svaki slucaj povio rep kada bi ga ugledao…izgleda kao neki odbojkas odpozadi…spreda ne…spreda je zamisljen…i nezainteresovan…i bled…i neobrijan…i negde drugde…samo ne u ovom redu…kao da ga i dodir ovih plocica po stopalima vredja…i ponizava…kao da mu oduzima snagu…i samo zeli odavde da pobegne…
On je nesto stariji…oko trideset godina…ali nazalost ima beneficirani staz…u tom redu…od nekoliko godina…znate onih koje je trebao da provede po Evropi…po putovanjima za mlade…i po ogledalima punim ponosa…i njegovog sirokog osmeha…u stvari one godine u kojima deca, sada pristojni postovani ljudi koji zaradjuju, uzivaju pre no sto naprave svoju decu…ali nije…
Proveo ih je zagledan…izmedju dve opcije…nistavila i skretanja paznje sa problema…
Savrseni dvojac…koji je mogao da se sretne u nekom kaficu….u nekom pozoristu…na nekom hobiju…ili zabavi…na Antarktiku ili u Omanu…potpuno je svejedno…
Ali nije…
Divan genetski materijal koji je mogao da se pomnozi…i da stvori nekog novog bistrookog, visokog strebera ili kovrdzavu, prelepu glumicu…
Ali nece…
Nece…jer Jablan razmislja da se sve ovo nikako nije smelo desiti…da on ne sme kao novopeceni intelektualac da bude nezaposlen…da je uzasno ovo sto se oko njega desava…da on to ne moze da podnese…i da je potpuno jasno da je on nesposoban i kriv za sve…da je manje vredan…nesnalazljiv…glup…i da nista vise nema smisla…da je svaki trud uzaludan…
Nece zato sto je potonuo…i slomio se…i prestao da se bori…prepustio se ocajanju i depresivnosti…
Nece…zato sto je taj red toksican…i uzima mu dusu…i menja ga postepeno…svaki put pomalo…kada stoji u njemu…ali nepovratno…kao radijacija…sve dok ne postane neki namcor ili baksuz…kivan na sve…a ponajvise na sebe…
Oticice danas u svoj stari stan…u blokovima…u 45 kvadrata…sa mamom i tatom manekenima tuge… i osudom u svakom razgovoru…
Zatvorice vrata od svoje improvizovane decacke sobe…odeljene ormarom od dnevne…zazmurece i pozelece da ga nema..jer ionako se oseca kao da je niko i nista…
Kazu da djavo nikad nije srecniji no kad neko sa potencijalom propadne…sto je bas steta…jer je bas u tom trenutku mogao je da pogleda kroz prozor i da tamo kod Save vidi kovrdzavu kosu iz reda…kako leprsa iznad rolera…i slusalica…i blestavo beli osmeh devojke koja uziva u avgustu jer je potpuno svesna da to sto je ona obrazovana i pametna i normalna i mozda najvise na svetu zasluzuje da se zaposli…ne mora da znaci da ce se to i desiti…da je svesna da se crveni tepih ni za koga ne prostire sam od sebe…i da je zelja da zivi u zemlji kojoj su potrebni intelktualci samo zelja…koja se ne mora ispuniti…da je stanje lose ali ne i uzasno…da svakako nije smak sveta…dok je ona ziva i zdrava…i dok njen intelekt moze nauciti sve sto pozeli na bilo kom jeziku…da njena sadasnja realnost jeste nepovoljna ali ne i nepodnosljiva…i da se svakako moze promeniti u trenutku…ukoliko nastavi da se bori i trudi…da menja nacin razmisljanja…jer klasicni trud = uspeh sistem ovde vise ne vazi…i da to sto je ona nezaposlena nju ne moze da definise…to je samo jedno veoma promenjivo svojstvo…koje predstavlja samo jednu jedinu pojedinost njenog bica…kao sto je sviranje flaute ili poznavanje latino plesova ili celulit…ljudskog bica koje je mozda pravi primerak normalnosti…i da je svesna da su i mnogi blistavi umovi bili u losim trenucima…ali su nasli nacin da se izbore…
Voza se i relaksira jer je danas presla dve lekcije sa sto novih reci…i neku tesku gramatiku…koja ni ne postoji u ovom nasem lepom jeziku…ali koju ce ona svakako savladati kao sto je i sve do sada…i promeniti svoju poziciju za 180 stepeni…
Bas je prava steta jer je Jablan mogao da strci na kej da je sretne…i da je mozda upozna…da je zavoli…da udahne njenu energiju…i da pogleda na svet njenim ocima…da promeni nacin razmisljanja…i da se mozda cak i nasmeje samom sebi…koliko je vremena potrosio na iracionalna razmisljanja i obezbredjivanje sebe…na apsurdnost….
A da Kovrdzava ni ne sluti tako opustena da na kraju tog keja moze sresti jednog visokog bledog momka sa nekim cudnim zamisljenim ocima, i sa neiskoriscenin potencijalom…koga ce tog dana mozda upoznati…i vremom zavoleti…i kako nece moci cudom da se nacudi koliko je on ubijen u pojam zbog necega sto je tako promenjivo i sto je samo izazov a ne definitivno stanje…i kako ce mozda pozeleti da mu pomogne…da prodrma tu njegovu tintaru…
I kako uopste nece smetati jedno drugom rame uz rame u avionu sa kartom u jednom pravcu…
Iznad oblaka…
Sa dva para bistrih ociju… dve diplome i dva britka uma…
A jednom nadom…i zajedno…
Pa malo li je?
Nemate apsolutno nista od toga sto se preterano sekirate…i ocajavate…
Zivot ima nacine da vas stavi u bolju poziciju i kada toga niste svesni…
Sto bi neko mudar rekao „ne koncentrišite se na velicinu problema, nego na velicinu sebe“…
Mozda je bas cetvrtak, 25. Avgust, u 8 i 17 trenutak kada trebate poceti da menjate sve… Bas zato sto je tako daleko i od prvog i od ponedeljka…
I zato sto je trenutak izlaska iz zone komfora uvek vise pitanje stanja svesti…nego povrsno pitanje zgodnosti brojke na kalendaru, meseceve mene, menstrualnog ili astroloskog ciklusa…
Mozda je bas ovo pravi trenutak da zastanete i iskocite iz te struje, koja vas kao mrvtu ribu, nosi do nekog usca u prosek…ili opasnog vodopada…i izmaglice nistavila…
Ali hajde da zastanete na nekoj krivini… u plicaku…protresete peraja….dobro udahnete…okrenete kormilo… i zaplivate uzvodno…
Daaaa…
Pa naravno da ce biti tesko…
Ali je epilog sto puta laksi od alternative…
I tako je obicno u zivotu…
Moze se reci da ako ne znate sta je dobro da uradite…uradite ono sto je teze…
Tesko je i uciti…i trenirati…i vredno raditi…i biti posten…
Tesko je i odupreti se strastima…i biti cestit…
Ali…
Hajde polako da krenemo da menjamo omiljenu danasnju postapalicu tzv. troduplo J ( „jao jadan ja“) i posledicnu pasivnost…u nekadasnje MKBNM („ma ko bre ne moze“) i borbu…
Jer cemo samo tako ponovo postati Sveti Sava, Obilic, Solunac ili Tesla…ili makar Olimpijac ispred Skupstine…
Nikome od njih zivot nije bio lak…
Naprotiv…
Ali niko od njih nije bio lagan ni zivotu…
Velike je probleme ta matora skitnica imao sa njima…
Sto je planova morao promeniti…
Sto je njegovih lukavih zamki ostalo netaknutno…
Da bi se na kraju i on vise umorio i predao…
I rekao…
„Ma bestraga im glava, neka im to sto toliko zele, samo da se vise sa njima ne bakcem“..
„U životu, pa tako i u porodičnom, ljude je moguće podeliti na dve kategorije. Jedna kategorija ljudi liči na MUVU. Muva ima jednu osobenost: uvek se spušta na nečisto, prolećući kraj mirisnih cvetova. Tako, kategorija ljudi, sličnim muvama, naučila je da misli i traži samo zlo, ne poznavajući i ne tražeći nikad dobro. Druga kategorija ljudi liči na PČELU. Osobenost je pčele da nalazi lepo i slatko, i spušta se samo na lepo i slatko, mimoilazeći ono što je nečisto. Takvi ljudi imaju dobre misli, vide dobro i misle samo o dobru. Svima, koji su navikli da stalno osuđuju druge, pa i svog supruga (ili suprugu), predlažem da razmisle u kojoj kategoriji žele da se nađu i da, na odgovorajući način, odrede kojoj od ove dve kategorije pripadaju ljudi koje oni osuđuju“.
Starac Pajsije Svetogorac
Mermerni pod…par decenija star…izlizan milionima i milionima djonova koji su od osnivanja ove Klinike prolazili njim…
Seljackih i gospodskih..
Potpuno novih i prastarih…
Koji su zurili i usporavali…
Bili poletni…lagani…i pobednicki…
Ili olovni…gubitnicki…i najtezi
Ambulante jedan i dva…deli osam mermernih ploca…svaka je siroka oko 25 centimetara…
Unutra su dve zenice…
Ispred je pratnja koja cupka..
U ambulantu jedan je usla nasmejana zena…plave kose…lepog lica…u bolovima…ali na carobnom cilimu srece i zadovoljstva…u iskonskom trenutku radosti i ostvarenja…i onoga sto je najveca privilegija njenog roda…
Poljupcem ju je ispratio momak…u stvari za par minuta neciji otac…visok i preplanuo…sa jedno 40 kilograma potrepstina za novorodjence…po spisku iz udzbenika za prve dane roditeljstva…verovatno iz Svedske…iznad koga levitira roze jednorog od helijima…kao definitivna i proverena oznaka srece…
Termin je i sve je u redu…
Blagosloveni su i srecni…
Ispred ambulante broj dva…u koju je usla izmucena zena crne kose…tuga…podocnjaci…suze…i strepnja…crni kisni oblak iznad njih…izgleda kao da je i kolicina svetlosti manja u tom delu hodnika…
Razmisljanje o sudbini i recima doktora koji im je objasnio da se u ovakvim situacijama uvek spasava zivot majke…jer ona radja novi zivot…i da ce zaista dati sve od sebe…
Nesudjeni tata je jos mladji…neobrijan…i izbezumljen…na ivici besa…ili suza…kivan na sve…i medicinu…i poslodavca…i drzavu…i zivot…ovaj njegov prokleti…
Pored njega su njegova majka i njena prija…majka nesudjene majke…makar ne ove godine..
Pridrzavaju se jedna o drugu i o ragastol vrata…koji je zaista sve video…
Pokusavaju da budu hrabri…i da utese jedni druge…da nadju uzrok i opravdanje…i one najteze recenice zasto je sve ovo dobro…
A nije…
Osam mermernih ploca…a dijametralno suprotne sudbine..
Dva popodneva i nekoliko besanih noci…koje cekaju ove porodice…potpuno suprotnih osecanja…ali pojacanih na maksimum…
Jedan najlepsi i jedan najtezi dan u zivotu…
Jedna otvorena flasa za posebne prilike…mozda starija od novopecenog oca…i harmonikas, porodicni prijatelj, kaparisan za veceras….
Jedna saka bensedina za ozaloscenu porodicu…koje ce propisati komsinice, iskusne sa tugom…i bezbroj telefonskih poziva u kojima sve treba iznova i iznova objasnjavati…tacnije rovariti po zivim ranama na dusi…
Medicina je vrhunska nauka…i najlepsi poziv na svetu…
Mozda nijedna druga specijalnost kao ginekologija nema toliku moc da usreci i rastuzi…
Takodje…
Ona je oduvek igra velikih brojeva i statistika…
A statistika je „kurva“ najveca…i nista vam ne znaci ako se spontani pobacaj desava u samo 15 % slucajeva ako ste vi u tim procentima…
Sustinsko pitanje je ko ili sta odredjuje kojih ce 15 zena od 100 proci kroz pakao?
Prvo pitanje je svakako za pametnije od mene…a ionako ga svako drugacije naziva…
A to je verovatno isti lik…ili sila…ispravna i dobra…
Ali sta?
Tu vec verujem u staru teoriju…
O nasledjivanju srece…
U to da sve zavisi od toga kakav je ko covek…
Da covek zavrti taj rulet statistike a da kuglica zastane ponekad tek u nekoj sledecoj generaciji…
Na crveno ili crno…
Na srecu ili tugu..
O tome treba misliti svaki dan…
I u svakom pojedinacnom postupku…
Kada god razmisljamo izmedju kratkorocnih privilegija i dugorocne ispravnosti…
Toga se, takodje, trebamo setiti kad god zavidimo onima koji su srecni sad…
Jer….
U stvari prava je sreca imati srecnu buducnost…
Tojest…
Srecnu decu…
Sasvim slučajno…
Još jedan dokaz za onu staru „ko hoće – nađe način, ko neće – nađe izgovor“… primetih na napuštenoj trafici na uglu Deligradske i Tiršove…
„Kuke Dobrote“…
Na kojima privilegovani mogu okačiti nepojednenu hranu i čistu odeću…
Za one manje srećnije…
Čoveče…
Naježih se i pomislih…
Kad sam poslednji put ja učinio neko dobro delo?
Eto tek tako…zarad karme i kosmičke ravnoteže…ili Onog tamo gore…
Ma zbog sebe…
I razmišljam…
Kako bi bilo sasvim dovoljno da 1 % Beograđana učini neko sićušno Dobro Delo danas…
Samo 20000 nas…
Bude ljubazan…
Čist, staložen i pristojan…
Vaspitan i civilizovan…
Odradi svoj posao…
Javi se i podrži…
Propusti…pridrži…ponese…poseti…nasmeje…pomazi…
Ili čak poljubi…
Kako bi to bilo sjajna inicijalna kapisla…
Možda čak i početak Epidemije…
Koja bi se kao najsmrtonosniji virus proširala po belom gradu…
Pa da onda sutra slučajno naletimo na nekog ko je juče rešio da od danas svaki dan uradi nešto dobro…
I dobijemo neočekivanu pomoć, osmeh ili pozitivnu energiju…
Vetar u leđa…
Ili makar nesaplitanje…
Osetimo se komšijom, kolegom ili sugrađaninom…
Srbinom…Evropljaninom…ili čak i Zemljaninom…
Kako bi bilo dobro da se razbukta ta pošast…
Već vidim hitni sastanak Ujedinjenih Zlikovaca i Primitivaca…
Okrugli sto… i predviđanje kako će…ako se ovako nastavi sa dobrim delima… za par godina ostati svega 20000 onih nevaspitanih, primitivnih i zlih…
Svega 1%…
I kako je preporuka za članove udruženja UZP…da se prikriju…da se ne eksponiraju…da izlaze samo noću…i po zabačenim delovima grada…
Dobro kamuflirani…
Da se pretvaraju… da se ponašaju fino i dobro…pristojno i civilizovano…
A nikako ne onako kako su navikli…kako im prvo padne napamet…i kako im je najlakše…
Jer bi suviše iskakali…
Jer bi štrčali…
Jer bi se razlikovali od većine…
Od nas…
Od 99%…
Kao što se izumitelj i postavljač ovih kuka razlikuje danas…
Najvažnija tri uslova za uspešnost i dugovečnost braka (ili veze) su:
1. Pravilan odabir partnera
2. Iskrena komunikacija
3. Pravljenje internih porodičnih pravila
U tome je suština…
Sve ostalo je samo forma…
Sposobnost da radimo i sposobnost da volimo predstavljaju, po Frojdu, najkraću definiciju normalnosti..
Jos ako radimo zbog onih koje volimo…
Sve je sasvim ok..
I na dobrom smo putu…
Koliko god se truckali po kaldrmi…
Čini mi se da ne postoji rečenica koji je unesrećila veći broj ljudi od one, starosrpske, „ali šta će reći ljudi?“
Koliko je samo žena, da bi sačuvalo neku, bog zna kakvu, čestitost odbilo toliko prilika da budu iskonski srećne…koliko su godina ostajale negde gde im uopšte ne prija…gde su možda bile i zlostavljane i ponižavane…samo da ne bi izabrale tu najstrašniju opciju…da ne bi bile same i raspuštenice…da ne bi pokupile neku etiketu…koju bi im zlobnici/e jedva dočekali/e da nakače…i iskoriste…
Koliko se samo muškaraca propilo i upropastilo samo zato što je to „neuporedivo“ više muški nego da ih neko smatra slabićem, promašajem i neuspehom…nekim ko je potpuno nemoćan…i ono najgore…slab i nesposoban…neko ko je žensko…
Koliko je samo devojčica provelo beskrajno dosadne noći na kožnim sedištima besnih Audija, buljeći u iPhone 12, samo da bi „crkao komšiluk“ kada bude dovežena kući tom metalik Bundevom… iznurena i fiziči i psihički…samo da bi goreo Instagram zbog njenog lažnog osmeha klovna…iznad napućenih usana…a ispod tužnih očiju…
Koliko je samo dečaka provelo potpuno promašene noći u jurenju devojaka koje istinski i ne žele i uopšte nisu za njih… samo da bi bili „frajeri“…i „pravi muškarci“…koji mogu da imaju svaku…uvek novu…svako drugo veče…
Koliko je samo homoseksualaca provelo čitav život krišom u senci…uz neizdrživ teret na plećima… „samo da bi bili normalni“…doduše i da im niko ne bi naudio… počev od njihovih ličnih roditelja…pa do navijača….
A sve to sa ciljem da bi se ispoštovali i zadivili neki tamo nepoznati ljudi…
Neka baba Mica ili ne znam ni sam ko…neki imaginarni sudija koji procenjuje „šta je dobro a šta loše“…šta je za ponos a šta za osudu…
Neko ko je možda i sto puta gori od nas…pa nas baš zbog toga i boli kada nas taj neko gleda sa visine…
I sve to samo da bi se ugodilo nekome…
Nekom javnom mljenju…
Nekom prosečnom Srbinu…
Nekom ko nikad neće biti srećan bog toga što smo mi srećni…ali će se vrlo obradovati kada nam crkne krava…
A sve što bi čovek zaista trebalo da uradi…je da posluša sebe…neki svoj unutrašnji glas…eventualno ljude koji ga izistinski i provereno vole…
I da se potrudi da ugodi sebi…i svojim privatnim moralnim i životnim principima…svojim ličnim pravilima i sitemom vrednosti…svojim pravim željama i nadanjima…
Da na kraju krajeva ispoštuje svoj lični hedonizam…da teži da on bude dugoročan…jer to ne može niko drugi…
Da prihvati činjenicu da ga ne moraju svi voleti…jer niti hoće…niti je to moguće…
Da pokuša da impresionira sebe…a ne druge…
Da se trudi da zavredi svoju sopstevnu ljubav prema sebi…a to se postiže samo iskrenošću i hrabrošću…i donošenjem teških odluka…raskidima…i preseljenjima…izlaženjem iz zone komfora…i donošenjem, ne kratkoročnih, već na duge staze ispravnih odluka…
I to je i jedna od ključnih osobina zrelosti…sposobnost da se radi ono što vi mislite da treba a ne ono što misli većina…ili što je popularno…
I jedna od osnovnih osobina života u uređenim zemljama… iliti…slobodan si da radiš šta god želiš samo dok ne ugrožavaš nečiju drugu slobodu…
Ako želiš da nosiš mačku na glavi…ili hoćeš da se istetoviraš kao kostur…i ako to tebe čini srećnim…samo izvoli…meni stvarno ne smeta…
Takođe…to je i jedna od najvećih prednosti života u velegradu…jer vas to more nepoznatih ljudi…ta gustina populacije koja vas ne poznaje… opušta i olakšava da vi budete baš vi…a ne ulepšana, fensi verzija sebe… da budete vi verzija 1.0 a ne vi 1.1 (apdejt za dopadljivost)…
Sposobnost…
Da se ne šutne taj mučenik na zemlji kada ga svi šutiraju, no da mu se pruži ruka da ustane…
Da se živi zdravo, u zemlji gde je najveća pohvala rečenica „ja nikad u životu nisam bio kod lekara“…
Da se izabere partner koji se vama dopada…a ne vašim roditeljima, kolegama, komšiluku ili Gloriji…
Da se razvede ako ste nesrećni…
Da se potraži stručna pomoć ako vam je teško…
Da se razmišlja široko i otvoreno…
Da se menjanju mišljenja…i odbacuju predrasude…
Da se bude Čudak…
Sposobnost da mi budemo mi…
A ne oni…
dr VLADIMIR ĐURIĆ 