Znate li šta je najgora stvar kod depresivnosti?
To što dan uvek na kraju prođe…
Bez obzira da li je to bio ubedljivo najteži dan u vašoj ličnoj istoriji ili potpuno obrnuto…vreme se nikad ne zaustavlja…i prohujalo vreme se nikada ne može vratiti…
Prođu i minuti…sati…i noći…i godišnja doba…i godine…
I nikoga to nije briga…
Ljudi ne osećaju to što vas boli…to je samo vaša intima…i vaš lični sat… vaša lična zrnca peska koja besomučno gonjena gravitacijom klize kroz ono suženje u nepovrat…
Stoga nije zgoreg da i u najgorem danu… kada ste najdepresivniji… kada se osećate potpuno beznadežno, bespomoćno i bezvredno…i kada ste čvrsto rešili da sebe kažnjavate i osuđujete… priuštite sebi neko malo Zadovoljstvo…neku malu Radost…bilo šta što vam prija i što vas čini srećnim…neku malu Uspomenu i Sećanje…i da time pokažete sebi, makar i na podsvesnom planu, da ste POGREŠIVO LJUDSKO BIĆE koje zaslužuje ljubav i bezuslovno prihvatanje samim tim što diše… što je nastavilo da se bori…i što je i dalje tu…na bojnom polju…
Makar kao pešak…na prvoj liniji fronta…
Jer verovali ili ne…kad sve jednom prođe…kad se oluja smiri…vetar i talasi prestanu…i brod primiri…jedino čega ćete se sećati su čarobni zalasci sunca i prizori na horizontu vaše lične pučine…razdragani galebovi…i miris soli u nozdravama…
I ništa drugo…
Sve ostale nedaće će se zaboraviti…
Ali će jedan list sa kalendara vašeg života neminovno otpasti od starosti…
A…
Šta će na njemu biti zabeleženo…koji datumi će biti zaokruženi crvenim kružićem…
Jedino se vi pitate…niko drugi nema tu crvenu olovku…
(i prava je sreća da nigde ne postoji zakon šta čovek sme slaviti kao praznik…dosta tu čovek može improvizovati i biti originalan)
Druga je potpuno stvar…
Da kada ponovo budete poleteli…raširili krila i kada vam ceo svet ponovo bude pod nogama…budete svesni prolaznosti i tih trenutaka…da za trenutak isključite motore…usporite…upalite auto-pilota i uživate u lepršanju iznad oblaka…u osećaju zadovoljstva…ponosa…i ispunjenosti…
Ali da i dalje budete svesni da ste vi identično ljudsko biće kao što ste bili u gore pomenutoj oluji…da su samo okolnosti promenjene…i da iako ste tada bili mokri i bilo vam je muka i borili ste se za svaki udah…
To ste sve isto bili vi…sa istom vrednošću i pravima…
Kao što ste i sad…u prelepoj pilotskoj unoformi i sa rej bankama…obasjani divljenjem prelepih stjuardesa…
I da i tada odvojite trenutak…da se setite svih onih teških momenata… i da budete zahvalni prema onima koji su ostali uz vas dok je kiša pljuštala… da budete ponosni na sebe kako ste izdržali na nogama…pod svim tim (niskim) udarcima…i što niste prestali da se borite…nego ste ustajali, iznova i izbova, iz nok dauna…
Ali da nikad ne zaboravite da je život pomalo staromodan učitelj koji ne koristi ove moderne mogućnosti predavanja… powerpointe i akademske diskusije preko skypea…da bi vam nešto objasnio i da bi vas nečemu naučio…
Nego svojim ličnim metodom… strogo ali pravično…
Postarinski…
I provereno…
Ali da na kraju uvek uspe da vas nauči Zahvalnošću…i cenjenju „Srećnih Trenutaka“…
Na jedini mogući način…
Na osnovu njihove učestalosti javljanja i vremenu trajanja…
Na vašem ličnom primeru…