Juče popodne, po onoj zapari pre kiše, krenuh do centra grada da završim neki poslić i da se usput nagradim nekom Radošću u slobodno popodne…
Zbog poznate nelogičnosti sa vremenskim ograničenjem parkinga… auto sam ostavio na donjem Dorćolu…mada, ako ćemo iskreno, ionako i volim da prošetam onim prastarim, mirnim i lepim uličicama…
Na kraju jedne od lepših, naleteh na Lice sa Telvizije…sa sinčićem u kolicima…
U pitanju je jedan od onih ekstremno antipatičnih i napornih voditelja, koji prave emisije „sa velikom gledanošću“… koje kod poštenog sveta izazivaju blagu mučninu i refleks promptnog menjanja kanala…
Sinčić je mali…i lep…i zdrav…u letnjem kompletu od glave do pete… sav u plavom…reklama za Čiko…
U sunčano popodne…u potpunom miru i tišini… u toj sjajnoj ulici…sa uređenim drvoredom i zgradama koje su crtale arhitekte a ne investitori…
Posmatram…i shvatam…da prisustvujem udžbeničkom primeru savršenog roditeljstva…
Njih dvojica su sami…u njihovom delu grada…u njihovo popodne…u njihovo leto…
Lapo obučeni…i preopušteni…sa skupim kolicima…sladoledom (što u kornetu, što po njima) i autentičnim osmesima…
Otac se krevelji i zadirkuje sinčića…koji ne može lepo da ga vidi iza kolica…gde se on skriva…cika i smeh razležu se ulicom…
Pomenuti osmeh na voditeljevom licu je samo nalik onom osmehu sa tv-a…improvizovanom u opštenju sa polusvetom…
Nekako je širi i belji… i popravlja raspoloženje kada ga gledaš…(za promenu)..
Pošto sam bio poprilično zaludan sedoh u obližnji kafe…da popijem kaficu a i radi ugođaja…
I pošto sam imao svo vreme ovog sveta, potražih na netu biografiju dotičnog…
Ostadoh zapanjen životnom pričom i formalnim obrazovanjem voditelja…
Mnogi ugledni ljudi bi danas dali milione (koje sada imaju) za tu Diplomu…u tim godinama…
I mislim se…
Ko sam bre ja da mu sudim… I da komentarišem šta on radi?
Možda i on voli poeziju…pozorište…stare civilizacije…i putovanja…predavanja i okrugle stolove po kongresima… akademske diskusije…
Nivo i intelektualnost…
Posao u struci i dostajnstvo..
Ali je nakon nekoliko godina nazaposlenosti…
Jednog jutra ustao…neobrijan i čupav…pa zastao sa sipanjem…pa onda i razbio tu prokletu prvu jutarnju čašicu… i pogledao se u ogledalo…
Poređao prioritete i zamislio jedno ovakvo popodne…Dorćol i sina…i pristojan budžet…za sve …za njih…
Od želja stvorio cilj…
Usmerio pogled u daljinu…
Shvatio šta mu je najvažnije…I šta on želi…
Pa je počeo da se trudi…
Pa se prilagodio…
Shvatio da će teško danas samo zbog toga što je on fin i obrazovan doći do dostojanstva…koje se skupo plaća, a takođe i veoma košta…
Da tu privilegiju danas po difoltu ima samo šačica odabranih („prvorođenih“) koji mogu neokajane fasade i bez ikakvog poniženja i muke od starta lepo živeti…zbog toga što će za njih neko njihov odraditi prljav posao…tojest biti nedostojanstven…I obezbediti im ne puno…nekretninu…zvanični dobro plaćen posao…nezvanična (još veća) primanja …kontakte…i zaštitu… prave sitnice…
I napravio od sebe nešto što može stvoriti novac…
Prilagodio se vremenu i zakonu tržišta…onome što se danas traži…
I počeo da zarađuje…prvo malo…potom sve više i više…
Pa sada može opušteno sa naslednikom da uživa…
Ponosan na sebe, uspešan i ostvaren…
Kao super ćale…
A da sin u njemu ima idola i uzora… pravog i ispravnog…svemoćnog i snažnog…
I bi mi još simpatičniji…
I prosto sam promenio referentni okvir spram njega…i počeo da ga cenim….
Ko sam bre ja da mu sudim za ono što njega plaća?
I mislim se ma svaka mu vala čast…
Živeli njih dvojica…