Koliko vam se puta desilo da se vratite kući sa posla, treninga ili izlaska i budete mrtvi gladni…i taman se istuširate, obučete kućnu garederobu, upalite tv, počnete da se opuštate i onda odete do kuhinje, otvorite frižider i shvatite da unutra nema ničega što biste mogli da pojedete…
Šta tada možete uraditi?
Obično imate dve opcije:
1) Promrmljate sebi neku psovku u bradu…obučete se ponovo i izađete do najbliže prodavnice ili fast fuda i kupite sebi nešto da pojedete..to svakako bude cimanje i neprijatno je ali će vam omugućiti da dobijete to što želite…i nakon te kratke neprijatnosti… moćićete da uživate…
2) Počnete da kukate…kako je moguće da nemam ništa za jelo u kući…kako mi se to smelo dogoditi…pa ja moram imati hranu u kući…kakav sam ja debil pa to nisam sebi pripremio…a juče sam bio u prodavnici…ja nisam bre ni za to sposoban a kamoli za nešto bitnije…ovo je užasno…eto nemam ni sa kim da jedem…kako sam jadan i bedan…ja to više ne mogu da podnesem…najbolje je da sada legnem i plačem…i gledam tužne filmove…i slušam balade…jer život je tako nepravedan i nefer…i moja plata je mizerna…ej da ja nemam ni da jedem kad dođem kući pa šta je sledeće…lepo je meni majka pričala…uvek ću biti nesrećan…sve je bezveze…i ništa mi drugo ne preostaje no da budem ovakav…nikakav…
Kako vam ovo zvuči?
Šta je pametnije?
I bolje za gladnog?
Šta je kratkotrajno lakše a sta dugotrajno teže za njega?
Šta će ga nahraniti?
Neki primeri budu baš laki…i jasni…
I meni sa nekim klijentima ide baš tako…
I kroz par seansi rešimo problem…
Neko odmah ukapira u čemu je stvar…i kako može promeniti svoja osećanja i ponašanje ukoliko promeni način razmišljanja i napusti neke iracionalne obrasce kojih se možda drži od detinjstva…
Da nešto mora uraditi, imati ili biti…da neko drugi mora uraditi nešto što on želi i što bi ga jako usrećilo…i da svet mora biti onakav kakav bi on želeo da bude…
Raj…puni frižideri paradajz čorbe, gibanice i kolača od višanja…na kraju naponog dana…
I usvoji novi racionalniji, istinitiji, logičniji i za njega korisniji način razmišljanja…
Ne kuka…fokusira se na pozivitno i ono što ima…iscima se…promeni nešto…i obezbedi sebi bolju realnost…
Neki klijenti su naprotiv…dosta veći izazov…
Neki frižideri su dosta prazniji…
Tipa…
Nesrećna sam u braku…
Nezaposlen sam…
Ne mogu da dam taj ispit…
Živim u zemlji koja ne pruža nikakve mogućnosti…
Gojazna sam…
Ne mogu nikoga da upoznam…
Ali je rešenje maltene uvek isto…
Uvek imamo dve opcije…
Da kukamo što nešto nemamo…
Ili da zatvorimo prazan frižider…obučemo se…i odemo do mesta gde se možemo nahraniti…
Koliko god to mesto bilo daleko…
I koliko god taj put bio trnovit…

Sinoć stojim na pasareli iznad autoputa i posmatram kolonu automobila koja ulazi u Grad…
More farova…ksenonskih…halogenih…običnih…slabijih ili neparnih jure ka Prestonici…
Nedelja je…svi se odnekud vraćaju…
U skupim limuzinama…iz raskošnih vikendica…ili vikend spa tretmana …
I u raspadnutim krntijama…na studije…ili lečenje…
Svi dolaze u ovu prelepu (možda i najlepšu) Baru da se bore za svoje snove…
U globalu…većina ljudi u tim automobilima ima potpuno identične zelje…
Svi žele zdravlje…sreću…ljubav…novac…afirmaciju na poslu…ili možda slavu…da budu cenjeni…i da postanu neko i nešto…da imaju lepe živote…usreće roditelje…i postani idoli svojoj deci…
Ima li toga dovoljno za sve u ovome gradu?
Ima li porcije uspeha za svakoga?
Možemo li svi biti bogati i uspešni?
Možemo li svi postati najbolji hirurzi…najlepše glumice…košarkaši Partizana ili bogati privatnici…
Da li naše društveno uređenje garantuje svima uspeh i blagostanje?
Zašto mislite da će se neko odreći svojih želja i snova samo zato da biste vi ostvarili svoje?
Pa makar vi to i najviše na svetu zasluživali…po svim aspektima..
Hajde da budemo za sekund iskreni..
Da li biste se vi sami sklonili sa puta nekome ko je bolji, lepši, mlađi, talentovaniji, kvalitetniji, pametniji i obrazovaniji od vas, ukoliko bi to značilo da vi ostajete bez nečega što vam je mnogo važno?
Bez plate…uloge…mesta u timu…bez momka… pozicije…slave…ili uspeha…ma bilo čega što vas čini srećnim?
Samo zato što je to pošteno i normalno…
Ja ne bih…
Retko ko bi to uradio…
I mislim da je to sasvim normalno…i na neki način fer…
Očekivati… i sa obe strane medelje…
Psi lutalice ispred moje zgrade brane svoju teritoriju…od gladnih usta koje dolaze…
I možemo da potrošimo more psihičke energije na ispravljanje krivih Drina…
I da kukamo do sutra kako je svet nepravedan i zao…
K… b… K…
Ili da prihvatimo pravila igre…
Da mi sami ne odustajemo od naših želja i snova…
Da očekujemo probleme…saplitanja i nedaće…
Padove i neuspehe…
Nepravde i frustracije na dnevnoj bazi…
Da ne očekujemo ništa zdravo za gotovo…
Nikakav crveni tepih za sjajne nas…
Ali da verujemo u sebe…
I da glancamo taj sjaj…
Da ne dozvolimo da nas sruše…
I da ustajemo svaki put kada uspeju…
I idemo napred…
Boreći se svaki Božlji dan…
Za naše mesto pod Suncem…

Upravno sam pročitao jednu fascinantnu istorijsku činjenicu…
„Odavno je poznato da su u raznim razdobljima istorije po dve čovekolike vrste konkurisale jedna drugoj. Poslednji put se to dogodilo Homo sapiensu i Neandertalcima. Nauka danas veruje da su Neandertalci po mnogim intelektualnim i fizičkim svojstvima bili u prednosti, međutim ljudi su ih potisnuli, marginalizovali, istrebili ili asimilovali, usled činjenice da su međusobno odžavali SNAŽNIJE DRUŠTVENE VEZE…“
Neverovatno…
Zvuči poznato?
U priči o Dva Loša…i Milošu…
Ili u priči o vezama i napretku u životu…
Ili onoj „ma nećeš verovati ko mi je to završio“…
Ili o etničkim klanovima „koji se drže“…
Ili o politici…
Ili navijačkim grupama…
Ili vranama sa očuvanim očima…
Izgleda da je sposobnost ostvarivanja adekvatnih i snažnih socijalnih kontakata nephodna za prosperitet u životu…
Za opstanak…
To je jako važno znati…
I sličan zakon važi na celoj Planeti…doduše na nekim zakrivljenijim meridijanima važi malo više…tojest postaje uslov da bi se dobilo i ono minimalno…neophodno za preživljavanje…
Ali…
Ono na šta ja mogu sa svoje strane da skrenem pažnju je činjenica da SOCIJALNA IZOLACIJA predstavlja jedan od najčešćih simptoma duševne patnje…
Znate ono…da se ja dokopam moje kućice…pa ću tamo da se isplačem…i tu mogu danima da budem miran…dok se ne raspadnem…
Ljudi se povlače u svoja četiri zida kada su depresivni… tj. kada sebe osuđuju i kada više nemaju nade (da napolju ima nečeg lepog)…ili kada su anksiozni…kada se nečega jako plaše…(i kada misle da je napolju sve opasno)..
I ljudima koji su to prošli je veoma poznato koliko je to strašno…i koliko boli ..
I ne samo da je jako neprijatno…nego očigledno vodi do toga da ne uspemo…
Jer dok mi plačemo…neko stvara društvene veze…potiskuje nas..marginalizuje…istrebjuje…asimiluje…
Hoćemo li proći kao Neandertalci?
Hoćemo li mirno poći u noć….i na istorijski otpad?
Ili ćemo upotrebiti naša zatupasta čela…ogromni mozak…i snažne ruke…da se pokrenemo…da se vratimo na boljno polje…da se pobijemo sa lošima…i vidimo ko je zaista bolji…
Da potražimo naše…i okružimo se dobrim…
Stvorimo naš društveni sistem…
I našu listu socijalnih kontakata…na koju je teško ući…i na koju smo ponosni…
Za koje smo tu uvek…i za sve…i koji će nama doći…kada gori…i kada je nama teško…
Pa možda čak i jednog dana…
Budemo većina…
I uspešni…
Pobednici Evolucije…

Ukoliko niste psihijatrijski pacijent…i imate sreću da nemate disbalans pojedinih neurotransmitera u mozgu koji je potrebno lekovima unormaliti (potpuno isto kao što ljudi sa dijabetesom nemaju sreće sa insulinom)…male su šanse da za vas postoji „čarobna pilula“ u vidu leka koji će rešiti sve vaše probleme…
To svakako neće uraditi ni bioenergetičari, vračare, tarot majstori, homeopate, crni i beli magovi, raznorazni čarobnjaci i ljudi sa trećim okom…
Svi oni honorano zaposleni na „crnoj berzi ljudske nade“..
Niti će to za vas uraditi alkohol, droga, šoping ili bilo koja druga distrakcija…
Ono u čemu je suštinski problem je pitanje da li čovek ima energije da se suoči sa problemima koji su ga učinili anksioznim ili depresivnim?
Da promeni njih…ili ako su oni nepromenjivi da promeni sebe…
U tome je suština…
I ne kažem da je to lako…
Ponekad traje veoma dugo…i zahteva enorman trud…i odricanje od lakšeg puta…
I ne kažem da se to mora uraditi…
Svako je krojač svoje sreće i može živeti svoj lični život kako god želi…
Jer uostalom…
Nigde ni ne piše da svako mora biti srećan i zadovoljan…NENEUROTIČAN…
I to je izbor…
Poštujem svačije pravo da se preda…i da odluči da se više ne trudi uopšte… i da bude nesrećan dugoročno…
To je svakako kratkoročno lakša opcija…
Kao što je i…
Neučenje stranog jezika…
Neprilaženje onoj opasnoj crnki…
Smazan Kvatro +1 porodični sladoled u ponoć…
Kukanje nad stanjem u zemlji…i na berzi rada…
Izbegavanje rešavanja problema sa svojim ili njegovim roditeljima…
Tema u seksu koja se ne otvara…makar sa svojim rođenim partnerom…
Ili jednostavno bilo koji problem koji smo gurnuli pod taj fini tepih…od svoje kože…
Ili što bi genijalni Jung kratko i britko objasnio…a koleginica lepo sročila…
„Neuroza je uvek zamena za legitimnu patnju“…

„Tendencija da se izbegavaju problemi i emotivna patnja koju oni nose, osnova je celokupne mentalne bolesti“, pojašnjava Jungove reči čuveni psihijatar i psihoterapeut M. Scott Peck. „Pošto svi mi posedujemo u većoj ili manjoj meri ovu tendenciju, svi smo manje-više mentalno oboleli. Neki od nas će ići do zapanjujućih granica da bi izbegli svoje probleme ili patnju koju oni podrazumevaju, udaljavajući se od svega dobrog ili razumnog da bi pronašli lakši izlaz, izgrađujući kao utočište veoma složen svet mašte koji ponekad u potpunosti isključuje stvarnost.