Obično pišem nadahnujuće stvari…i trudim se da stranica bude inspirativna i ohrabrujuća…za najveći mogući broj ljudi…i verujem u čuda…zaista…onako ljudski… i hrišćanski…
Ali…
Osnovna osobina čuda i jeste da se ona javljaju veoma retko…zato i jesu čuda…
Međutim…ljudi veoma vole da pričaju o čudima…i o neverovatnim uspesima…srećnom spletu okolnosti koji je doveo do nekog uspeha ili radosti…
Maltene podjednako onoliko koliko vole da prećutkuju svoje poraze…neostvarene planove…sramote…brojne skrivene puteve i prečice koje su prešli u „ostvarivanju čuda“….sve one vetrove u leđa i pomoć…koji smanjuju njihovu „velelepnost i presjajnost“…
Ne treba puno verovati u sve to…I treba se čuvati ušuškanog osećaja „čekanja na čudo“…opasna je to zamka…
Jer veoma su često neka preslatka dečica…prećutane veštačke oplodnje…neka srećna zaposlenja…neverovatne potegnute veze od pre dvadeset godina iz vojske…neke velike ljubavi…prekopani proflli na fejsbuku…i buljuk drugarica upošljenih u potragu „za gospodinom pravim“…mnogi veliki poslovni uspesi…samo splet rođačko-političkih mahinacija…mnoga čudotvorna ozdravljenja…posledica dolaska do najboljih lekara…
Samo što to nećete čuti…postoji zavet ćutanja…na „ružne“ puteve do uspeha…
Ono što hoću da poručim….je da se čuda dešavaju…i da svakako treba verovati u njih…
Ali da dok verujemo…
Čovek treba da se uzda u svoj trud i volju i da pokuša…sve ono što je moguće…da bi mu se želje ostvarile…
Da preuzme inicijativu…da kopa rukama i nogama…da se suprotstavi svojim strahovima…stidu…i sramoti…da napusti svoje iracionalnosti…i kogntivne greške kojih se možda ceo život čvrsto držao….
Da se prilagodi…
Da pokuca na sva moguća vrata…i da istraži svaku moguću opciju…
Jer…najlakše je posle napraviti romansiranu verziju priče o sopstvenom životnom uspehu…i ostavrenim željama…
Kada se do uspeha i sreće…već nekako dođe…

Jedna sjajna zena….doajen psihijatrije…klinicar sa dugogodisnjom besprekornom praksom…mi je dala jedan briljantan savet…koga se cesto setim u svakodnevnom radu…
„Najsigurniji nacin da diferencijalno dijagnosticki razlučis da li je neko poremecaj licnosti (psihopata)… nije slusanje i posmatranje pacijenta…vec osecaj koji imas u stomaku…ukoliko ti se okrece zeludac…to je siguran znak da jeste!“…
I dodala “ mi smo placeni da trpimo bolest ali ne i bezobrazluk…od sustinske je vaznosti da se te dve stvari razgranice“…
U zivotu se od psihopata ne dobija ama bas nista…tako da ne gubite vreme…nemojte ih zadrzavati…imaju oni toliko…da muce sebe…sto bi vi delili taj teret…i sudbinu…
Dakle…brza gastro-intestinalna orijentacija…zakljucak…osmeh…pozdrav…okret…i ćao!
I zahvalnost…postovanje i ljubav za sve one ljude u vasim zivotima… koji su ok i kul…
Jer…kako da vam kazem…ozbiljna je nestašica u pitanju…

Htedoh reci u prethodna tri posta da: „kolicina sranja koju preturimo preko glave u zivotu, sav bol, frustracije, porazi, ponizenja i neostvareni snovi uticu na nas kao jebeno dobre lekcije… ako ni zbog cega drugog makar zbog toga sto cemo postati jaci, iskusniji i kvalitetniji ljudi…sa bistrijim i dubljim pogledom na svet…sto cemo kasnije, kada krene, biti srecniji sa manjim…sto cemo imati skromnije zelje i zadovoljavati se svakom, pa i najmanjom… lepom sitnicom…
Sto cemo znati sta ima vrednost, sta je prioritet i ko nam je najvazniji i ko je uz nas…
Stoga…
Treba gledati na probleme kao na lekcije…
Ukratko…nikad poraz samo lekcija…
Ili sto bi filozof D.V. rekao „jedina gora stvar od pobede….je poraz!“

Postoje dve vrste depresivnosti…jedna uzrokovana unutrasnjim ciniocima i poremecajima u funkcionisanju samog mozga (endogena depresija)…ona je usud…bolest koja se nasledjuje (kao dijabetes ili veliki nos)…drugi tip je egzogena depresija…koja je uzrokovana spoljasnjim faktorima (uslovima zivota, gubutkom vaznih osoba, neuspesima)…ona moze biti uzrokovana i losim/iracionalnim pogledom na sebe, na svet i na zivot …sto je dobro …jer se na tom pogledu moze raditi i on se vremenom moze promeniti…

Ukoliko ste jutros ustali depresivni, sigurno vam je jako tesko…ipak, dobra stvar je da tu depresivnost mozete sebi da priustite…na primer, onaj imigrant Sirijac na autobuskoj danas ne moze sebi priustiti da bude depresivan, da slomljen lezi…on se danas mora boriti da bukvalno prezivi…da bi ste bili depresivni morate imati odredjene uslove i standard…

Covek… ako mu ikad lose krene… i dospe na dno… shvati da na tom istom dnu, nema ateista…dole, svi su vernici i obracaju se svevisnjem za pomoc…
Stoga, ne bi bilo lose, dok vam je dobro, biti uljudan, ciniti dobra dela, pomagati bez potrebe da vam se to isplati i ziveti po nekim iskonskim pravilima…
Nece biti zgoreg, da covek ima par poena upisanih tamo gore…ako ni zbog cega drugog….makar zbog moralnog prava da se trazi pomoc… i karme…

Ukoliko imate utisak da Vam vise nista ne pricinjava zadovoljstvo, da je sve postalo dosadno i osrednje i da Vam se vise nista ne radi…
Mozda problem nije u tim zadovoljatvima…mozda ih je bilo previse u poslednje vreme…mozda sada niste u tom periodu…
Mozda je danas, u stvari, pravi trenutak da sednete i uradite nesto sto ste dugo odlagali…da se pomucite oko necega…da ulozite napor, trud i odreknete se kratkotrajnog zadovoljstva zarad nekog viseg cilja…da date 100% svojih mogucnosti…
Jer…
Hedonizam je dobar (i u njemu se uziva) samo kad se zasluzi…

Da li ste ikada na facebook-u okačili neku Vašu sliku kada ste tužni, plačete, kada ste neuredni ili radite nešto dosadno ili ponižavajuće…
Niko to ne radi…
„Prljav veš“ ostaje kod kuće…
Na facebook-u ljudi kače samo slike i postove koji ih pokazuju u pozitivnom svetlu, gde ispadaju „face“ ili su na nekom „kul“ mestu…
Stoga…ukolko ste tužni, nezadovoljni sobom ili frustrirani, seli ispred ekrana i počeli da se osećate još sto puta gore gledajući sve te mršave, nasmejane, srećne ljude sa fantastičnih letovanja…
trebalo bi da znate da gledate samo jedan lep trenutak u njihovom životima…da i oni imaju mnogo problema…možda i gorih nego Vi…samo Vi to nećete videti…Niko to ne kači…
Tako da…nemojte upoređivati Vaše najgore sa njihovim najboljim…
Rezultat je tada uvek iskrivljen i pogrešan…