Obično pišem nadahnujuće stvari…i trudim se da stranica bude inspirativna i ohrabrujuća…za najveći mogući broj ljudi…i verujem u čuda…zaista…onako ljudski… i hrišćanski…
Ali…
Osnovna osobina čuda i jeste da se ona javljaju veoma retko…zato i jesu čuda…
Međutim…ljudi veoma vole da pričaju o čudima…i o neverovatnim uspesima…srećnom spletu okolnosti koji je doveo do nekog uspeha ili radosti…
Maltene podjednako onoliko koliko vole da prećutkuju svoje poraze…neostvarene planove…sramote…brojne skrivene puteve i prečice koje su prešli u „ostvarivanju čuda“….sve one vetrove u leđa i pomoć…koji smanjuju njihovu „velelepnost i presjajnost“…
Ne treba puno verovati u sve to…I treba se čuvati ušuškanog osećaja „čekanja na čudo“…opasna je to zamka…
Jer veoma su često neka preslatka dečica…prećutane veštačke oplodnje…neka srećna zaposlenja…neverovatne potegnute veze od pre dvadeset godina iz vojske…neke velike ljubavi…prekopani proflli na fejsbuku…i buljuk drugarica upošljenih u potragu „za gospodinom pravim“…mnogi veliki poslovni uspesi…samo splet rođačko-političkih mahinacija…mnoga čudotvorna ozdravljenja…posledica dolaska do najboljih lekara…
Samo što to nećete čuti…postoji zavet ćutanja…na „ružne“ puteve do uspeha…
Ono što hoću da poručim….je da se čuda dešavaju…i da svakako treba verovati u njih…
Ali da dok verujemo…
Čovek treba da se uzda u svoj trud i volju i da pokuša…sve ono što je moguće…da bi mu se želje ostvarile…
Da preuzme inicijativu…da kopa rukama i nogama…da se suprotstavi svojim strahovima…stidu…i sramoti…da napusti svoje iracionalnosti…i kogntivne greške kojih se možda ceo život čvrsto držao….
Da se prilagodi…
Da pokuca na sva moguća vrata…i da istraži svaku moguću opciju…
Jer…najlakše je posle napraviti romansiranu verziju priče o sopstvenom životnom uspehu…i ostavrenim željama…
Kada se do uspeha i sreće…već nekako dođe…