Potpuno mi je fascinantna činjenica da Ubica najvećeg broja ljudskih snova i nadanja nije ni sreća…ni manjak talenta….ni manjak sposobnosti…ni nepovoljne okolnosti…ni neka čarobna sila…već jedna sasvim nepobitna činjenica…
Uspeh jednostavno mimoilazi ljude koji vole da se osećaju prijatno!
Eto…
Prosto…
Neverovatno…
Ali potpuno istinito…
Ukoliko jako volite prijatnost koju ukusna hrana izaziva velike su šanse da ćete se ugojiti…
Ukoliko jako uživate u provodu dok ste mladi verovatno nećete završiti fakultet…
Ukoliko jako uživate u džabalebarenju verovatno se nećete usrećiti u nekom poslu…
Ukoliko jako uživate u osećaju kada brige odjedanput nestanu moguće je da će vam se alkohol osladiti…
Ukoliko vam je jako prijatan osećaj euforije…dileri u vašem kraju će lepo prosperirati…
Ukoliko se navučete na osećaj nagrade…prokockaćete sve što imate jureći ga…
Ukoliko vam neobičnu prijatnost pričinjavaju nečije butine ili ramena…teško da ćete ostati verni…
Ukoliko vas jako usrećuje novac popločali ste put da postanete lopov…krimos…ili zlikovac…
Uostalom…
Zamislite dva prosečna Bicepsa u teretani…u sred zime…
Jednog koji ne voli da trpi neprijatnost…
I jednog koji voli…
Kakva će situacija biti na proleće?
Mišići rastu kada im je neprijatno…kada ih boli težina tegova…i kada ih jako frustrijaju ponavljanja…
Najbolje za njih je kada im je najteže…i kada se najviše muče…
Vežbe koje ih najviše nerviraju donose najveći rast…
Muhamed Ali je govorio da ponavljanja treba brojati tek od onog nakon kojeg više ne možeš…
Šampionski Mentalitet se tek od tog prelomnog trenutka može prepoznati…
Suština dobrog treninga je u adekvatno odabranoj frustraciji za mišiće…odnosno u tačno odmerenom nivou neprijatnosti koju oni trebaju iskusiti da bi porasli…
Premala neprijatnost nema nikakvog efekta…
Prevelika može izazvati trajna oštećenja…
Ali ukoliko je vlasnik istih uporan u trpljenju neprijatnosti zarad dugoročne radosti…eto ponosa u ogledalu kada krenu majice sa kratkim rukavima…
Zvuči poznato?
Suština progresa u životu je u tome da odaberemo koju neprijatnost vredi istrpeti…i koja će nam doneti baš to što nama i treba…tojest baš ono što je u našem sistemu vrednosti zaista važno….ukoliko se toj borbi predamo na duge staze…uporno istrajavamo u muci…sve dok ne ojačamo…i dok nivo naših kompetencija ne bude dovoljan za uspeh…i dok se uloženi trud ne transformiše u Zrele Plodove koji se mogu ubrati…
Ultimativna je mudrost da svako žanje onako kako je posejao…
Uostalom…
Najteže uzbrdice…strmoglave nizbrdice…i najnepristupačniji Puteljci…obično vode do najspektakularnijih Plaža…
A na njima je sasvim lako posle uživati…i biti srećan…

Kad bismo samo za trenutak postali svesni kakve sve probleme nemamo…ili nismo ni imali…problemi oko kojih se bakćemo bi prosto devalvirali…
I posledični pad nervoze bi bio brutalan…
Nesreća je u tome što mi to veoma retko radimo…
I što smo često šampioni u podrazumevanju povoljnih okolnosti…i u očekivanju privilegija…jer smo eto baš to mi u pitanju…
Majstori u bahatosti…
A amateri u zahvalnosti…i u onoj lepoj skromnosti…
Doduše…ponekad će nam to otrežnenje priuštiti Sudbina…
I sve se više nosim mišlju da su ti Neminovni Bolni Porazi blagotvorni…i da je to nešto što se jednostavno i mora desiti…da bismo mogli stasati i porasti…
Ali zato nemam nikakvih sumnji da su zaista najsrećniji oni koji se znaju povremeno uravnotežiti…sami od sebe…
Oni koji su uspeli navežbati zahvalnost…i skromnost…
Oni koji su pitomi i dostojanstveni spram Muke…
A koji se od srca raduju Malom i Običnom…
I kojima je mantra „pa ne mož’ sve imati“…
Oni koji su oprezni sa Očekivanjima…i Prohtevima…
I oni koji su naoštrili tačku jasnog vida…na Dubinu…
I kojima je Forma samo prečica do Suštine…
I koji slave prave Vrednosti…
Oni koji su uspeli da saseku Gordost…u korenu…
I koji su uspeli da razviju Krotkost…vrlinu važniju od svih…
I da je stalno zalivaju u sebi…
Potpuno je jasno da su Krotki zaista blagosloveni…
Kažu i kasnije na Nebu…
Ali svakako već i u ovakvim dobrim Nedaljama…

Ljubav je vrlo jednostavna…
Mi je zakomplikujemo…podizanjem naših preferencija na nivo moranja…
Kada jednostavno i sasvim ljudsko „baš bi bilo lepo da me voli ova koju volim“…postane „mora da me voli ova koju volim“…a ona to baš i nema u planu…eto patnje…
I mora kognitivnih distorzija koje će iz tog strašnog poraza proisteći…
Da je to smak sveta…i da nikad više nećemo biti srećni…niti ponovo voleti…
Da je to nepodnošljivo…i da nećemo preživeti toliku neprijatnost i bol…zbog neispunjenja naših očekivanja…
I možda i najvažnije…da to što nas neko neće…definitivno dokazuje da nama nešto fali…da smo defektni…i nedovoljno dobri…kao muškarci i žene…i da nas baš zbog toga verovatno ni niko drugi neće hteti…tojest da je naša sudbina da ostarimo sami…
U stvari…
Nikada se mi suštinski ne sekiramo zbog toga što nas neko neće…potpuno je jasno da svako ima pravo na to…već zbog toga kako mi to iznutra obradimo…koje strašna etikete sebi zbog toga nalepimo…i kojim se katastrofičnim zaključcima i predviđanjima zbog toga prepustimo…
Taj nož nas ubija…a ne nož odbijanja…
Ukoliko bi psihoterapeuti imali jednu jedinu rečenicu kojom bi trebalo da posavetuju ljude koji dolaze na psihoterapiju zbog ljubavnih problema…mislim da definitivno ne postoji bolja od one stare koju je napisao premudri Ivo Andrić…
„Ljubav se ne može naći tamo gde je nema, niti sakriti tamo gde je ima“…
Eto toliko je jednostavno…
I prosto nema ničega poštenijeg na ovoj Planeti od toga…
Niti surovijeg…
Niti lepšeg…

Reče mi koleginica pre neki dan da ne može svog labradora dugo da drži kažnjenim…
Jednostavno ne može da izdrži taj pogled…kada zna da je svaki dan u njegovom životu dragocen…jer oni jako kratko žive…
Zato i ima najrazmaženijeg i najsimpatičnijeg labradora na svetu… 🙂
Kakva tužna istina…
Jedina tužnija od ove pasje je da i Naši Voljeni isto tako žive prekratko…
Svaki psihoterapeut to nažalost vrlo dobro zna…
I to je jednostavno tako…
Jedina šansa da osmislimo besmisao života je da volimo…Naše Ljude…jako i puno…dok god imamo priliku za to…
Da ih tetošemo…
Da im ugađamo…
Da ih prijatno iznenađujemo…
Da imamo Naše Male Rituale…
Da se smejemo i glupiramo…onako kako mi volimo…
Da im kupujemo ili spremamo baš to što oni vole da jedu…
Da ih vodamo baš tamo gde oni vole da budu…
Da im opraštamo greške…
I da se ne ljutimo predugo…
Da ne radimo ništa…zajedno…
Jer…život prođe za čas…
I te Emotivne Investicije su jedini način da…kada ih više ne bude bilo…makar imamo sećanja na te Naše Male Čarobne Trenutke…
I da barem na taj način nadmudrimo neumitnu prolaznost…
Na posletku…
To je možda i jedini način da pobedimo u ovoj igri osuđenoj na poraz…
Surova Sinusoida Života će nam sigurno doneti Padove…
To je prosto tako…
I niko nije imun na Nesreću…
Ono što je do nas je da se jako potrudimo da stvorimo Visine…
A nema ničeg uzvišenijeg od Ljubavi…

Suština „Ostati ili Otići Dihotomije“ je u bolno istinitom primeru koji sam maločas slučajno video na netu…
Koji je napisao fm Maestro… @fmMaestro1…
„Petak u Srbiji.
Da sam u Nemačkoj imao bih para da izađem sa društvom.
Petak u Nemačkoj.
Da sam u Srbiji izašao bih sa društvom.“
Prokletstvo posedovanja onoga što nam ne treba…uzimanje „zdravo za gotovo“ nečega čemu smo se ranije dugo nadali…i stalno fokusiranje na ono što nemamo…su ozbiljan generator nezadovoljstava i patnje kod modernih ljudi…
Novac je ekstremno važan ljudima koji ga nemaju…
Kao što su neke druge Vrednosti neuporedivo važnije ljudima koji ga imaju…
I retko ko je tu srećan…
Sreća je čudan i redak koncept…
Prilično neostvariv sa evolutivnog aspekta…i dok god se život pita…
Naši receptori i neurotransmiteri u mozgu prosto nisu baždareni da dugo produkuju osećaj sreće…
Brzo se zasite…
I vazda im treba nešto novo…
Skloni su dosadi…
I čim se na nešto naviknu više ih ne radi…
I odmah bi nešto drugo…čega nema… a baš bi bilo lepo da ga ima…odmah i u neograničenim količinama..
I tako u krug…
Previše i premalo su pojedinačno smrtonosni za sreću…
Međutim ako se spoje…
Ako nakon Ničega konačno dobijete Nešto… eto povoda za Vatromet…
Ako ne verujete…probajte sa Dijetom ili sa Celibatom…
Pa se počastite i pregrešite…
Pa ćete videti…šta je Sreća…
Ako se ustalite u Poslastičarnici ili Bordelu…brzo ćete videti da su sa druge strane medalje dosada i praznina…
Stoga je mnogo bolji plan juriti za Osećajem Zadovoljstva…
Jednostavno jer je taj osećaj sasvim ostvariv ukoliko ispoštujemo Sebe…
Potrudimo se oko svojih Izbora…koji su postepeno izrasli iz našeg sopstvenog sistema vrednosti…sačekamo da Cvetovi polako procvetaju…i na kraju uberemo Plodove koji su baš nama sočni….
Biti zadovoljan je sasvim moguće…i zavisi većim delom od toga kakvi smo mi…a ne od toga kakav nam je život…
Leteti po autobanu u nekoj aždaji…
Ili gledati košarku uz gibanicu i pivo kod kuma…
Samo treba odlučiti…
Šta je to baš nama baš jako važno…
Jer ne može sve…
Makar ne uvek…
Ali se zato možemo organizovati da nešto što nam je zaista bitno bude često…
I možemo se fokusirati na ono što je u čaši…
Bez obzira da li je to časica za žestinu…uglađena vinska čaša…ili pak krigla…
I dopunjavati tu polovinu..
Malo po malo…
Ali neprestano…
Ko se tako opija…lako mu je da bude Optimista!

„Kakva je to psihoterapija bez psovanja i plakanja?“…
„Kakav je to čovek koji nikad nije bio depresivan?“…
„Svaki čovek ima pravo na nervni slom“…
„Pusti reči…šta ti stomak sada govori?“…
I…
Najvažnije…
„Sve je to deo života!“
Reči mog Profesora…
Legende i Genija…
Citati impregnirani u moj način razmisljanja…
Akcenat…stav…pogled…toplina i Gospodstvo…
Toliko sam zahvalan što sam imao prilike da učim od njega…
A tek ću…

Jedna od kafanskih definicija anksioznosti je da si anksiozan onda kada počneš da se nerviraš oko problema koji se nisu dogodili…a mogli bi da se dogode…
Što znači da anksioznost uvek obitava samo u budućnosti…
Tojest da je sadašnjost smrtonosni antidot za nju…
Ono što je takođe važno znati je da ljudi budućnost obično mogu sagledavati na tri različita nivoa…
Na primer…
Hipohondri misle da zbog toga što se neko može razboleti…da će se to sigurno desiti baš njima…i da će to baš biti njihova omiljena strašna bolest…neizlečiva i bolna…
Druga krajnost su Ravnodušni…koji misle da iako se neko može razboleti…da se to njima sigurno neće desiti…jer su oni posebni i jednostavno su navikli od rođenja da je kod njih sve potaman…pa arče zdravlje kao da je Bogom dano…i rizikuju kao da su Bogom dani…
A emancipovani…racionalni…i utavnoteženi…zdravo zabrinuti…i Odmereni…misle da…baš zbog toga što se neko može razboleti…da je ono što je do njih…da se taj nepovoljni ishod prevenira na sve moguće načine…dostupne i poznate u 2019-toj…od paljenja sveće do magnetne rezonance…pa žive zdravo i odgovorno…uzdžavaju se od faktora rizika koliko god ih bilo teško odbiti…i bave se prevencijom…povinuju se onoj dosadnoj sentenci iz škole „bolje sprečiti nego lečiti“…i
žive u skladu sa svojim sopstvenim smislom i uživaju u tome što su igrom slučaja trenutno zdravi…i jako se trude da tu vrašku privilegiju sačuvaju i odbrane…od neumitnih godina…
Najveća muka sa anksioznošću je što se 90 % stvari kojih se plašimo nikad ni ne dogodi…
Ali zato ona svojim snažnim i upornim pipcima može istisnuti 90 % radosti iz sadašnjosti…
Stoga…
Odgovoran…umeren i uravnotežen život u sadašnjosti…fokusiran na dugoročni hedonizam…i emancipovan i racionalan odnos prema zdravlju…dok ga još uvek imamo…su neobično važne stavke u nezi sebe..
A nega sebe je imperativ…
Ukoliko volite da budete srećni…

Zamislite da ste rođeni u porodici gde se igrom slučaja i geografske raspodele koristi nekoliko padeža manje nego što bi trebalo…
Da tako pričaju vaši roditelji…rođaci…prijatelji…vršnjaci… komšije…i zemljaci…
Sigurno je da ne možete biti odgovorni za to što nećete znati i što nećete koristiti svih sedam…
Jednostavno ste tako naučeni…od malena…
Međutim…
Svi mi imamo Savršeni Alibi samo do nekih tamo dvadesetih godina…
Ono čuveno „tako su me vaspitali“…
I zaista…
Mi ne možemo biti odgovorni za to koje će poruke…uverenja i aksiomi biti utisnuti u naš sistem razmišljanja…
Ali smo svakako jako odgovorni za način razmisljanja i sistem vrednosti koji ćemo negovati…razvijati…i koga ćemo se držati…kada porastemo…i kada mi počnemo da se pitamo…
Sigurno je da je vraški teško naučiti i kako samo pravilno završavati reči…ukoliko neko čitav život greši…
A kamoli izmeniti neke dublje i potresnije poruke koje su nekome stalno ubacivane u glavu…
Ili utuliti njihovo odzvanjanje u glavi…
Ili makar po prvi put ozbiljno i temeljno proveriti neke „Istine“ koje se ne proveravaju…
Da je neko bezvredan…
Da je nesposoban…
Da od njega nikad ništa neće biti…
Da je neko glup…
Da nije lep…
Da se nikad ni slučajno ne sme razvesti…
Da mora živeti na tačno određeni način…
Ili da apsolutno mora biti uspešan…
I ostale Strahote kojima su neke malene uši uporno oprljivane kao vatrom…sve dok se ne deformišu…i dok se ne pretvore u rudimentirane ožiljke onoga što su mogle postati…u nekoj pogodnijoj okolini…
Ali je to uvek moguće…
I to je uvek naš posao…
Ničiji drugi…
Sasvim je ok da propričamo koristeći tri padeža..
Ali nikako nije ok umreti tako…
Ni zbog nas…
Ni zbog generacije koja dolazi…
Stoga je rad na sebi….učenje…unapređivanje…otvaranje očiju…i ravnanje sa Svetom…Imperativ…
Zbog toga je odbacivanje Lošeg što smo poneli iz porodice…a negovanje Dobrog…i najvažnija stvar koju možemo uraditi i za sebe…
I za to Prezime koje nosimo…
Siguran sam da Nikola Tesla nije naučio matematiku i engleski u Ličkom Kršu…ali da je genijalnošću zadojen vodom koja izvire negde duboko iz tih stena…
Pa ko zna…
Možda će jednog dana i naše unuke biti glas…
„Ma lako je njemu…znaš ti iz kakve je on porodice“…
Ne postiže se to preko noći…
Ali i Lavina obično počinje od jedne jedine Grudve…