Legendarni Duško Radović je govorio da…
„Samo deca koja ne slušaju mogu postati bolja od svojih roditelja“…
Apsoutna istina…
Ono što je takođe fascinantno važno znati je da neko može biti dobro dete čak iako ne sluša svoje roditelje…
Čak iako je taj neko dete koje ima između 18 i 88 godina…
Znam…
Neverovatno ali istinito…
Dobro dete možete biti čak iako se udate za siromaha…
Oženite devojku koja nikada nije bila u pozorištu…
Upišete umetnički fakultet…
Ili se odselite iz najlepše zemlje na svetu…
UPRKOS SVIMA…I SVEMU…
Koliko god nam svima bilo važno da dobijemo odobravanje od naših roditelja…ono nam nije neophodno…I ne moramo imati isti pogled na svet…I isti sistem vrednosti…kao oni…
Da je tako…svi bismo I dalje razmišljali kao Adam I Eva…
Ukoliko imamo dobre roditelje…koji nam autentično žele uspeh I sreću…možemo se sresti I na kraju…kad našim sopstvenim putevima I stranputicama…dospemo do onoga što su nam želeli…
Ukoliko nemamo dobronamerne roditelje…neposlušnost je bukvalno jedini način kako možemo preživeti…
Suština je u tome da postoji ogromna razlika između slušanja i osluškivanja…
Slušanje je za decu…I pse…
Osluškivanje je za odrasle…
Slušanje je korisno do neke tamo 18-te godine…dok još nemamo ni briga ni pameti…i svakako može dosta da nam pomogne…I da prevenira nepopravljive prelome krhkih stabljika…koje misle da su svemoćne I nesalomive…sve do prvih mrazova…
Osluškivanje je jedina prava stvar za 18 + ljude…
To je drevna tehnika kojom možete oslušnuti sve što vam roditelji poručuju…ubaciti te podatke u sistem za analizu iza vaših očiju…promisliti šta vam zaista poručuju…šta je ispod površine…i šta njihovo iskustvo…mudrost i ljubav zaista pokušavaju da vam kažu…da bi vas zaštitili od patnje…koju su možda I sami iskusili…ili kojoj su svedočili…
I potom uporediti to sa vašim sopstvenim sistemom vrednosti…ili ga ponekad I unaprediti na viši nivo…inkorporacijom roditeljskih saveta u sopstveni sistem odlučivanja…
Ponekad je veoma važno ubaciti u tu pretešku I prekomplikovanu jednačinu predviđanja sudbine…njihove savete…
Na primer…
Da je život sa iskompleksiranim muškarcem pravi pakao…
Da je život sa malograđankom osuđen na prizemnost…
Da biti gladan poznavalac istorije umetnosti i nije preterano čarobno…
I da ste tamo preko uvek stranac…
Pa promisliti šta je nama zaista važno I krenuti sa njima…na to… I tamo UPRKOS SVEMU…ako mi mislimo I osećamo da tako treba…
Ponekad je pravi put…
Biti uz njega I pomoći mu da ojača…dok ne stane na noge…
Ulagati…emancipovati…vodati svuda…I raditi na nečijim potencijalima…sve dok nas svojom zdravom osnovom I bistrinom ne prerastu…
Iskoristiti poznavanje I ljubav prema istoriji umetnosti za dekupaž…tetovaže…ili dizajn sajtova…
Ili se vremenom adaptirati…autentično asimilovati…I uklopiti se u uređenost…red…sistem…jezik I smisao…jednostavno postati pravi dosadni Švajcarac…
Tojest…
Najvažnije je…nakon osluškivanja…potankog razmišljanja…skupiti petlju…doneti odluku…i uraditi po svom…pa kud puklo da puklo…
Zašto je to važno?
Zato što ćete ili ubosti iz prve…i usrećiti se..možda ne po aršinima sveta…nego po svojim sopstvenim merilima…koja su baš vama važna…pa ćete moći u neko tamo nedeljno popodne biti ponosni na sebe I uživati u svojim izborima…koji su se pokazali ispravnim…I njihovim plodovima…koje sada ubirete…a roditelji će već leći na rudu…kada vaše zadovoljstvo I ispunjenost budu autentično videli I osetili…tojest kada budu mogli da se opuste jer se njihovi stahovi nisu ostvarili…I kada shvate da vam je zaista dobro…
Ili ćete se…da se tako akademski izrazim…zajebati…što je sastavni deo života…i deo procesa učenja i sazrevanja i opamećivanja…
To je jednostavno neophodan začin kojim život pokušava da nas oplemeni…da nas nečemu nauči…
Ponekad je zaista surov…ali zato kad objasni…potpuno nam je sve jasno…
I to lupanje sopstvene glave o sopstvene zidove je zaista blagotvorna stvar…
Knjige su sjajne…ali u poređenju sa neprospavanim noćima I depresivnim epizodama nakon velikih životnih lomova I promašaja…nemaju nikakav edukativni potencijal…
Paradoksalno…
Veoma je važno da budemo sami sebi krivi i da nemamo taj savršeni alibi “poslušao sam moje”…
To je neophodan faktor da bismo mogli da shvatimo da smo pogrešili…pa da zastanemo…shvatimo zašto se to desilo…pa da otpatimo…da prebolimo…pa da se opametimo…I promenimo način razmišljanja…pa da okrenemo naš brod ka nekom novom horizontu…sada kao iskusniji kapetan…koji je već preživeo I oluju I brodolom…
Duboko sam ubeđen da upornim radom na sebi…trudom I unapređivanjem…stalnom vežbom I ispravljanjem greški…uz pomoć iskrenog…bezuslovno prihvatajućeg I saosećajnog odnosa prema sebi…svako može postati krojač svoje sreće…
A poneko I pravi pravcati Majstor…
Batalite odeću u koju bi da vas obuku…
Makaze u ruke!