Strah ne može zaustaviti smrt…bol…i patnju…
Ali je odličan u zaustavljanju života…radosti i ostvarivanja…
I zato možda ni ne postoji važnija stvar koju treba naučiti i razviti u sebi…
Od Hrabrosti…
Jer bez nje…
Nema ni života…
Makar ne onog dobrog…
Džabe čoveku svo blago ovog sveta ako ne može da uradi jednu potpuno besplatnu a sasvim neprocenjivu radnju…
Da se jednostavno pogleda u ogledalu…
Svako jutro…
Ogledalo nikad ne laže…
I osećaj koji tada imamo u stomaku je definitivno najbolji i najprecizniji pokazatelj koliko smo postigli u životu…
A kako ćemo znati da smo hrabri…
Prosto…
Ukoliko i dalje idemo ka onome što nam je najvrednije…uprkos strahu…bolu…patnji…i svim mogućim nedaćama…
Ne možemo biti kukavice…

Ponekad nema boljeg i delotvornijeg načina da oporavimo motivaciju i da prekratimo prokrastinaciju od toga da postavimo sebi dva vrlo jednostavna pitanja…
Da li postoji neki drugi i lakši način da postignemo to do čega nam je stalo?
I da li bez toga nečega uopšte i možemo?
Na primer…
Mene dogodine čeka specijalistički iz psihijatrije…
Grane medicine koju obožavam…
Kojoj se divim…
Koja je potpuno fascinantna i spektakularna…
I čija je širina možda i najveća lepota…
Naravno dok ne krenete učiti…
Kada ta sveobuhvatnost postaje živi pakao…
Jer kraja nigde nema…
Nažalost…od iskona jednostavno ne postoji lakši i bolji način da neko postane pravi psihijatar od toga da utrne učeći…godinama…
A tek nema puno većih muka od toga da neko radi posao koji ne zna…i koji posledično ni ne može da zavoli…
Najbolja posveta koju sam ikada dobio na stručnoj knjizi je ona koju je napisao moj Profa…koji je i napisao tu knjigu…uzor…legenda…erudita…boem…i ljudina…kratko ali vrlo delotvorno…“Vlado…nauči svoj posao tako da na njega ideš kao u Kafanu!“…
I neviđeno je zadovoljstvo gledati ga kako nakon ambulante od 50 pacijenta…pita hoćemo li na ručak…dok ja gledam u zid od premora…iako sam samo sedeo u uglu… slušao…u upijao šta radi…
I od tada znam…
Dobro odrađen posao ne umara…
I daje nam osećaj da smo nakon njega i zaslužili da sebi ugodimo…
A što se tiče drugog pitanja…bez psihijatrije mogu…ali neću…jer mi je stalo…i to je moj san…
I ne vidim nešto čime bih se drugo mogao baviti…
Čim otkriju kako da ubacimo znanje u glavu bez učenja…tako što ćemo utaknuti neki usb u mozak…eto me prvog u redu…
Ali do tada…nažalost samo je jedan put preda mnom…
Stoga…
Pozdravljam vas za vikend…
Draga Guzice nadam se da ćeš izdržati…
Hajde…pa nije nam prvi put…
Ko da nešto drugo nas dvoje i znamo raditi…
Prava je sreća da barem znam učiti…
Uzgred budi rečeno…
Em me taj trud na duge staze vodi mom poimanju Dolce Vite…
Em ni ne znam šta bih pametnije u ovih 60 sati zatvorenosti i mogao da radim…
A dobro znam…
Čim sednem da učim…
Momentalno će mi se raditi sve ono što mi je prethodnih dana dosadilo da radim…
Prava win win situacija… 🙂

Iako nema veće privilegije od toga da se rodimo u srećnoj porodici i na dobroj geografiji…uticaj ova dva faktora ima ograničen rok trajanja…
Ma koliko privilegovani ili baksuzni bili na startu…ne moramo takvi i ostati…na Cilju…
Ništa nije fiksirano i predodređeno…
Usponi i padovi su uvek mogući…
I to eonima dokazuju najjači i najslabiji među nama…
Stoga je i jako važno razlikovati otežavajuće okolnosti od alibija…koji su sasvim ok dok se ne priviknemo na šok…i omugućavaju nam da preživimo na kratke staze…međutim često vremenom postaju veće sidro i od samih problema koji su nas snašli…i ubijaju staloženo…nemilosrdno…i neprestano…
Jedina konstanta na ovom svetu je stalna Promena…
Malo Gore…
Pa malo Dole…
Uvodna poglavlja u knjigama obično služe da zavolimo Junaka…da se za njega vežemo…da shvatimo koje su datosti i pravila tog Univerzuma…naravno i da se prepadnemo od Zlikovca…i da počnemo od srca da navijamo…
Srednja obično služe da on kroz Putovanje…i seriju muka i nedaća razvije svoje talente i veštinu…očeliči karakter…i otkrije od čega je zaista satkan…
Da bi se na kraju videlo zašto je sve što ga je snašlo i bilo neophodno…da bi on mogao da postane dovoljno jak i spretan…i da bi dobro moglo da pobedi…
Osim ako nije kraj…
Pa s nestrpljenjem moramo čekati nastavak…
Pa zamislite samo svetsku književnost u Uneverzumu gde je svakome sve potalaman…
I nema preokreta…
Pa ko bi tu dosadu čitao?
Stoga je zaista važno da svako odraradi svoj deo posla u toj večitoj Igranci…
I život…
A i mi…
Niko to nije bolje sročio od velikog Njegoša…još davno…
Boj ne bije svijetlo oružlje…već boj bije srce u junaka…

OSTAJEM zbog dece…
Ponekad treba promeniti u ODLAZIM zbog dece…
Jer…
Deca ne slušaju…
Već posmatraju…
Ugledaju se…
I imitiraju…
Baš zbog toga…
Možda ni ne postoji važnija i vrednija investicija u decu od Principa koje ćemo im obezbediti da ponesu iz kuće…

Iako je anksioznost cena koju plaćamo za veliki i plemeniti mozak koji posedujemo kao vrsta…
I iako je svakako jedna od najneprijatnijih emocija koju možemo osetiti…
I iako nažalost veliki broj ljudi puno i dugo propati sa njom…
Prava je sreća da anksioznost postoji samo kada mislimo o budućnosti…
I jedino tamo može opstati…
U prošlost ona jednostavno ne zalazi…
Možete se setiti najmrančnijeg perioda svog života i dana kada je sve moglo otići dođavola…ali ne možete biti anksiozni oko toga…
Prosto je…
Sve što se moglo desiti…ili se desilo ili nije…
Nema više neizvesnosti…
Prošlost je stoga rezervisana za depresivnost u gorem…ili prijatnu nostalgiju u boljem slučaju…
Anksioznost takođe ne postoji ni u „sada ni ovde“…
U ovom trenutku možemo biti ili srećni…na primer što Korona iako je jako opasna Bogu hvala nije Ebola…što je iako se vrlo lako širi mi još nemamo…i što još uvek svojom odgovornošću možemo da sprečimo širenje ove pošasti…ili tužni što su nam se životni uslovi pogoršali…i što još nema leka…i što će mnogo nedužnih propatiti…
Ali to je otprilike sve…
Sada i ovde možemo imati samo emociju tuge ili sreće u skladu sa okolnostima i očekivanjima…tojest sa našom trenutnom sudbinom…
Anksioznost nastaje onog trenutka kada počnemo da mozgamo kako će nam biti ukoliko na primer virus mutira još gore…ili se zarazimo…ili neko naš…ili karantin potraje do jeseni…ili ostanemo bez prihoda…ili svet ode dođavola…i svako uživanje postane raritet…a muka standard…
I s obzirom da je strah evolutivno najvažnija emocija…tojest emocija zbog koje ćemo ako nam pravilno radi najduže i preživeti u prirodi…naš mozak neće maštati o dobrim ishodima…i uživati…već će se obično samozlostavljati sa najgorim…
Zamislite majmuna koji mašta o tome kako ga nešto neće pojesti u džungli jer mu to baš ne bi bilo zgodno i prijatno…i nije zaslužio…a i taman je isplanirao da priđe onoj ženki što ga je onomad gledala…
Koliko bi dugo preživeo?
Kao takav optimista?
Ili ukoliko se uzda u afirmacije koje uporno izgovara nad jezerom…jer naravno da univerzum njemu lično nešto duguje…pa gde drugde ima takvog majmuna…
U odnosu na majmuna koji se plaši…i izbegava opasnosti koje ga prevazilaze…i sukobljava se sa onima sa kojima mora…zbog viših ciljeva…
Jasno je…
Pravi problem je u tome što nam je evolucija…uz sve nesumnjive prednosti koje naš Čarobni Mozak ima…donela i vrlo sofisticirani Aparat za anksizonost…
Što nam je veći i što brže radi to ćemo se kreativnije plašiti…i sve će nam gore i gore gluposti padati na pamet…
Još ako smo se navikli na dobro…i očekujemo samo lepo…prosto smo nagrabusili…
Stoga je Time Menagment neobično važan…
Odrediti gde je misao koja nas uznemirava smeštena vremenski…
U odnosu na aktuelni trenutak…
I sada i ovde…
Pre njega?
Baš u njemu?
Ili će tek možda doći?
I na osnovu toga joj i pristupiti…
Zdravorazumski…mudro i odmereno…
Niko to nije bolje sročio od briljantog Getea koji je govorio da je „danas sutra oko koga sam juče bio zabrinut“…
Kada to prokljuvimo onda će nam biti i lakše da shvatimo da anksioznost u sadašnjosti ne može da postoji…
Da u tom trenutku postojimo samo mi…i ono što nas je snašlo…
A da ćemo šta god da nas snađe…i mi imati mogućnost da se snađemo…
I da će i budućnost imati nas…
I da nećemo otići bez borbe…
A da ćemo i mi imati sebe…gde god se zatekli…
Adaptacija je pravi lek za muku…
I pravi antidot za anksioznost nije saznanje da se nista neće desiti…već da ćemo preteći Bez Obzira Na Sve…
Ako nas to sve uopšte i snađe…
Većina nas nije ni svesna koliko nam malo za sreću treba…
I koliko smo jaki i sposobni…
Većina ljudi to otkrije tek ukoliko se nađe u situaciji da se i za to Malo mora boriti…
Stoga je pravi način da se budućnost iskontroliše u stvari da iskontrolišemo kakvi ćemo to mi biti u njoj…
Kakve će nas zateći…
I kakve ćemo sve sposobnosti i resurse imati…kada dođe tvrdo…
Na taj Poduhvat treba trošiti sadašnjost…
Pticama je lako…
One nemaju s čim biti anksiozne…
I imaju samo strah…u trenutku kad ih neko pojuri…
Doduše i Krila…
Stvarno ne znam zašto bi se neko sa Krilima sekirao oko potencijalnog pucanja Grane?