Архиве категорија: Psihoterapija

Alfa i lavica

Оставите одговор

Suštinski problem sa ljubomorom nije u tome što ona boli…mori…muči…nervira i mrači čak i potencijalno lepe dane…
Već je u tome što ljubomora jednostavno ne radi…
Nikakva količina ljubomore još nije sprečila neminovno…
Ukoliko je ono čega se ljubomorni najviše plaše izgledno…i logično…
Slično kao što to ne radi ni strah od smrti…
Možemo se plašiti koliko hoćemo…
Umrećemo sigurno…
Naše je u stvari da to odložimo koliko god je moguće…
I da što više proživimo…
Srećom procenti neuspešnosti ljubomore nisu toliko izgledni…kao za smrtnost…
Ali je trend sličan…
Katanci…i lanci…i provere…i prismotre…i bezbednosni prstenovi prosto ne rade…
Nema tog zatvora iz kog se ne može pobeći…
A i koja to normalna ptiva voli da bude u Kavezu…
Jedino što zaista pomaže…i jedni pravi antidot ljubomori je Rad Na Sebi…
Unapređivanje nas samih na svim mogućim poljima na kojima se jedan Homo Sapiens i može unaprediti…
Od seksualnosti…
Preko spretnosti…šarma…i okolnosti…
Do mudrosti…
Čime ćemo…kada stasamo…nekome jako otežati da od nas ode…
Prosto mu se neće isplatiti…
Lavica iz čopora se ne pari samo sa Alfom zato što to tako mora i upisano je na pesku savane…
Već zato što tako želi…
I sve u njoj govori da je tu najbolji genetski materijal…
Na kome se može napojiti…
I oplemeniti svoj…
I da je tu logično…i prijatno i korisno ostati…
Jer život van čopora deluje smrtonosno…
Prava ljubav je Sloboda…
Rad na potencijalima osobe koju volimo…
I Privilegija koju dajemo nekome time što mu dajemo priliku da bude sa nama…
I posvećujemo mu Vreme…valutu najskuplju od svih…
A da uz tu privilegiju evenutlano možemo dati i uputstvo za upotrebu…
Pravila koliko možemo da izdržimo pre no što ćemo se slomiti i pokvariti…
I granice rezervata…
Ali…
Možda je ipak najvažnije da mi shvatimo da je važan deo te slobode i nečije pravo da se tih pravila pridržava ili ne…
To nije naš deo posla…
Zato je Rad Na Sebi toliko i dobar…i delotvoran…i jednostavno radi…
Em ćemo postići cilj…da nas sve bolji i lepši i kvaliteniji žele…možda čak i oni koji se i nama dopadaju…i sa kojima bi i mi ostali…
Em nećemo baš ni crći ukoliko nas iznevere…
Za dobrog Alfu izbor lavica je neograničen…
I lako će se skrasiti tamo gde mu je dobro…
Stoga…
Ukoliko hoćete da iskontrolišete i da saznate da li će vas neko prevariti…
Otkrijte ko će više nagrabusiti ukoliko se to desi…
Prava sigurnost se krije samo u tome…da to ne budete vi…
A ako baš i jeste…
Prava je sreća da se i ta jednačina može promeniti…
Možda i do kraja ove godine…a do 2030-te sigurno…
Ukoliko prestanete da trošite vreme na ono što nema nikakve veze sa vama…
I počnete da radite na onome što ne zavisi ni od koga drugog…
A to ste Vi sami…

Restoran

Оставите одговор

Tačno se sećam kad sam prvi put otišao tamo…
Sve je bilo potaman…
I hrana…i atmosfera…i enterijer…i konobari…i lokacija…i parking…i cena…
Prosto savršeno mesto da se vikendom ode na ručak…sa porodicom…
I opusti…
I za čas mi se taj restoran podvukao pod kožu…
I mislim da smo pet-šest godina makar jednaput u deset dana jeli tamo…
Međutim…
Kako to obično biva…
Restoran je počeo da propada…
Najpre su konobari postali bezobrazni i bahati…
Pa je enterijer promenjen u neki fensi neudobni fazon…
Pa su jela postajala bezukusna i sve manja…
Pa su poskupeli…
I na kraju se naravno pokvarila i atmosfera…
Da bi sve kulminiralo jedne prolećne nedelje kada smo nakon sat vremena čekanja i jela koje je preko one stvari stiglo hladno i bez ikakvog izvinjenja… demonstrativno ustali i otišli…
Objašnjenje je bilo izrečeno tek reda radi…da ih upropastiše ove dostave i da imaju nenomralnu potražnju online…kao da je to naš problem…i da za naš novac treba da budemo saosećani za njihovu prebukiranost…i pad kvaliteta…i jednom rečju nepoštovanje…
No…već je bilo kasno…
Ako nešto znam…znam da se zainatim…
Ovaj put je…za promenu…to bilo sasvim dostojanstveno i na moju korist…
I moj nekada omiljeni restoran je dospeo na listu „tamo ni mrtav“…
Prosto…
Jednostavno…
Zdravorazumski…
Logično…
Normalno…
I u mom interesu…
Prosto je neverovatno koliko nekada možemo da budemo racionalni a koliko nekada ne…
Koliko nam se često slične stvari dešavaju u životu…
Kada neko prestane da bude dobar za nas…
I jednostavno se s’ vremenom pokvari…
U ljubavi…
U seksu…
U braku…
U prijateljstvu…
U karijeri…
U biznisu…
U životu…
Prosto propadne…
Uopšteno gledajući…
Ili samo iz naše perspektive…dok za sebe prosperira…
Ili nam se jednostavno putevi i stremljenja razmimoiđu…
I koliko mi tada ne znamo da se oporavimo…i da nastavimo dalje ka nečemu što je dobro za nas…
Već zalutamo u apsolutizme koji nas samo ubijaju…i troše nam vreme…
Batrgamo se u živom pesku naših iracionalnosti…
Da se tako nešto nije smelo desiti…
Da nije fer i pošteno…
Tipa…mi njemu ne bismo nikada tako nešto uradili…
Kao da je to bitno…
I kao da su pravda i poštenje i reciprocitet univerzalne norme u univerzumu…i da se svi ravnaju po njima…
I da neko ne sme da nas izneveri jer to nismo očekivali…niti zaslužili…
I mnogo nam je teško da se sada preorijentišemo…i snađemo…jer su prošle godine…i jako nam je teško sada da krenemo ispočetka…jer nemamo više ni onih osamnaest godina…
Kako nas ubija što to posmatramo kao smak sveta…i kao nešto nakon čega nikada više nećemo biti srećni…
I jednostavno ćemo umreti od tuge i bola…
A možda nas najviše i ubija činjenica što smo sebi dozvolili da ispadenemo tako glupi i naivni…
I da čim nam se ovo desilo sada…uvek će se dešavati…jer smo nesposobni…
I pitanje je da li ima smisla uopšte dalje i tražiti nove prilike…i ljude…kad obično ovako ispadne…
Kad je život tako grub…i težak i bolan…
A u stvarnosti…
Restorana je mnogo…
Jedan propadne…otvore se dva nova…
Pa neću valjda zbog jednog izbezobraženog restorana prestati da idem po istim…
I da uživam u raznoraznim gastronomskim čudima…
I onom divnom osećaju kad se samo sedi…jede…pijucka…priča…smeje…i uživa…
Nečega što je vrlo visoko na mojoj listi prioriteta…vrednosti i ugođaja…
Suštinsko je pitanje kako moja odluka da uložim vreme i energiju u nekoga ko će vremenom nenadano propasti ili se transformuisati u nešto što je suprotno mojim interesima i planovima…može definisati mene kao promašaj…
Naravno da ne može…
To je samo naknadna pamet…
I lako je nakon bitke biti general…
Nema smisla ljutiti se na sebe zbog nekoga ili nečega što smo izabrali dok je još bilo dobro…i kvalitetno…i po našem ukusu…a u međuvremenu se iskvarilo…
Na šta svako ima pravo…
Vreme svemu nađe boje…
A mi nemamo kristalnu kuglu gde ćemo videti ko će se i kako razvijati…i kome je kakav potencijal…da se tako eufemistično izrazim…
Sve je to deo života…
I potpada pod krivu učenja…
Prava je sreća da imamo sebe…
Šta god se desilo…
Uostalom…
Naša sreća i zadovoljstvo nikada i nisu do restorana…i do jela…i do svakojakih đakonija na stolu…
Uvek su do Čula Ukusa…
A ono je vrlo promenjivo…
I može se istančati s godinama…
I oplemeniti…
A znate šta je tek spektakularno…
Čulo Ukusa je prenosivo…
Tojest…
Možemo ga poneti svuda sa nama…
Kad već pođemo…
Negde gde nam je dobro…
Jer…
Iako su destinacije svakojake…
Ponekad čarobne…a ponekad katastrofalne…
A izbori pred nama rakošni…i nepredvidljivi…
I iako ćemo se verovatno sto puta tokom života zeznuti u izboru…
I ko zna gde i s’ kim završiti…
To možda i nije toliko važno…
Koliko činjenica da smo…
Mi Neponovljivi…
I da nam…dok je nama nas…apsolutno niko drugi ne može spakovati i odneti sreću…
Ona je jednostavno uvek samo naša odgovornost…
I svako samo na svoju ima ekskluzivno pravo…
I baš zato se i ne može nigde drugde smestiti…
Do u nama…
Prosto je…
Nikad se ne pita Mrak…
Uvek Baklja…
Uzgred budi rečeno…
Znate kakav se restoran otvorio tu u kraju…
Prste da poližeš… 🙂

K’o čovek

Оставите одговор

Iako nam hrabrost da se sukobimo i izborimo za naša ljudska prava može doneti ozbiljne neprijatnosti i probleme…
Nemogućnost da se zauzmemo za sebe…koja se često sastoji u tome da smo prestravljeni od konflikta…je sasvim potpuno smrtonosna…
Ukoliko u nekom odnosu ne možemo da pregovaramo i da tražimo Bolje za nas…
Mi smo robovi…
A ne ljudi…
I veliko je pitanje šta je bolje…
Umreti odjednom…
K’o Čovek…
Ili svaki dan malo po malo…
K’o Kukavica…

Boks

Оставите одговор

Uopšte nije ni važno da li je mantra „ko zna zašto je to dobro“ istinita…
I da li uvek važi…
Mnogo je važnija činjenica da ćete ukoliko verujete u tu mantru imati neuporedivo bolji i lepši život…
I verovatno ćete mnogo dalje i dobaciti u životu…na putu ostvarivanja svojih želja i potencijala…nego ukoliko se fokusirate samo na prepreke…nedaće i nepravde…koje su jednostavno sastavni deo života na ovoj Planeti…
To je kao da se na boksu ljutite što i ovaj drugi sme da udara…
Ukoliko se fokusirate na Prilike…
Prosto ćete imati nadu u bilo kojoj životnoj situaciji…
I fokusiraćete se na ono što je do Vas…
Na Samog Sebe…
Na prilagođanje…
Na borbu…
I na opstanak na kursu u kome ste se zaputili…
Uprkos svemu…
Jednostavno je…
Da bi vas neko udario u ringu…mora da vam priđe…
A kad je već tu…
Svašta i njega može snaći… ako se razmašete… 🙂
Uostalom…
Nikada nije ni bilo bitno da li je čaša dopola puna ili dopola prazna…
Bitno je da je dopunjiva…

U se i u svoje kljuse

Оставите одговор

Ništa ne bi toliko negativno uticalo na budućnost psihoterapije kao profesije koliko jedan sasvim običan i logičan uvid koji bi ljudi mogli da naprave…
Ukoliko bi se prosvetlili…
A koji je vrlo kratak i jednostavan…
Ako nastaviš da se nerviraš zbog nekoga ili nečega što odbija da se promeni…ti isto tako odbijaš da se promeniš…
Eto…toliko je prosto…
Rešenje je uvek s’ove naše strane…
Koliko god bilo teško…i neprijatno to shvatiti…
Nema lakšeg…bržeg i delotvornijeg puta…
I sve će se srediti samo kada konačno prestanemo da besnimo na ljude i okolnosti zbog toga što nisu baš takvi kakvi smo zamislili da će biti…
I počnemo…takvima kakvi zaista jesu…da se prilagođavamo…u skladu sa našim interesima i stremljenjima…
Pa zamislite samo moreplovca koji cupka od nervoze što vetar duva u suprotnom pravcu od zamišljenog…
I demonstrativno neće dalje da plovi…
Baš će daleko stići…
Ukoliko ne podesi jedra…
Uostalom…
Sećate se…
I u školi su nas učili…
U se i u svoje kljuse…
Nadam se samo da nećete ovo razglasiti… 🙂
Makar dok se ne prešaltamo na masažu…ili kozmetiku…
Ili neku drugu neumiruću profesiju…
Gde ljudi teško mogu SAMI SEBI pomoći…
Čak i ako se opamete…

Korona godina

Оставите одговор

Ako je nešto dobro u ovom karantinu…to je mogućnost da se konacno odbranimo od praznine prezauzetog života…
I da se presaberemo…
Da vidimo šta nam je zaista neophodno…
Šta je važno…
A bez čega se vala i može…
Da donesemo bitne odluke…
I da odaberemo koje ćemo to sve Poduhvate pokrenuti od prvog dana redovnog stanja…
Ja sam na primer odlučio da štedim…
I da još više trošim na Suštinske Radosti…
I vreme…
I energiju…
I novac…
Neobično je važno da kad sve ovo jednom prođe znamo čemu želimo da se vratimo…
A čemu ne…
Prosto odavno nije bila bolja prilika da se predomislimo…
I opametimo…
Ja na primer ne pamtim prvu godinu nezaposlenosti…
Po toj muci…
Već po tome što sam tada ostavio cigarete…
2009-ta je stoga bila jedna užasno sjajna godina…
Pravo pitanje nije što nam se sve ovo dešava…i kako ćemo izdržati…
Već po čemu dobrom bismo mogli da zapamtimo korona godinu?

Mic po mic

Оставите одговор

Jedan od najbanalnijih a najdelotvornijih saveta ikada je da bez obzira koliko je neki problem veliki…on je sastavljen od manjih i jednostavnijih delova…
Tako mu i treba pristupiti…
I jedan po jedan deo rešavati…
Neverovatno je koliko se takvim načinom razmišljanja može postići…
Uostalom…
Negde na drugoj godini fakulteta sam shvatio da je najbrži i najlakši način da završim Medicinu upravo da dobro naučim jedno jedino ispitno pitanje…
Danas…
Pa sutra drugo…
Naravno da ima mnogo gorih…nepoštenijih i nelogičnijih problema od studiranja…koje je ipak jedno od retkih oblasti života koje u suštini zavisi samo od nas…i našeg zalaganja…
Ali je princip uvek isti…
Trud daje znanje..
Znanje daje samopouzdanje…
Samopouzdanje ubija strah…
A ko se ne plaši…
Taj može napred…
Ka svojim ciljevima…
A onda i mic po mic…
Ka Sreći!

Karakter i sudbina

1 одговор

Kriza ne stvara karakter…
Ona ga otkriva…
I mnogo nas se tu grdno iznenadi…
I često razočara…
Ali…
Nema ničeg ljudskijeg nego otkriti da na nama nešto baš i nije kako treba i kako bi moglo biti da je bilo sreće…
Ne daj Bože da se rađamo kao finalna verzija sebe…
No upravo na tako otkrivenom karakteru se onda…ukoliko ima potrebe…i može raditi…
I on se može unapređivati…odakle god počeli…
Gubitnici nikad nisu ni bili ljudi koji dožive poraz već oni koji ništa iz tog poraza ne nauče…
I koji odustanu od dalje Borbe…
Uostalom samo budale nikad ne menjaju mišljenje…
I obično više vole sebe nego istinu…
I zato nažalost često i nagrabuse…od opasnosti koje su se mogle izbeći uz pomoć samo nekoliko mrvica mudrosti…i par oštrih zaokreta u razmišljanju…
Zamislite da Soni i dalje pravi samo video kasete i kasetofone…jer je tako navikao…i lakše mu je…a i ko će sad sve da menja…
Naravno da je jako komplikovano i teško prilagođavati se…
I da zahteva jako puno vremena…
Ali…
Ko to od nas ne moze naučiti španski?
Ukoliko zaista odluči…
Doduše…
Nekima će trabati godina…a nekima pet…
Ali je uvek moguće…
I ko zna…
Možda nam srodna duša upravo pijucka vino na nekoj Majorci…i smeši se…na španskom…
Prosto je…
Uprkos oštrom protivljenju profesionalaca koji proriču sudbinu…
Najbolji način da se budućnost predvidi… iskontroliše…unapredi…i da dobijemo lakši i lepši život je da zakopamo duboko po sebi…
Danas…
I da ojačamo…
Da postanemo hrabri…
Mudri…
I sposobni…u što više polja koja nam mogu koristiti…na putu ka našim Vrednostima…
Jer…
Čuli ste sigurno već onu staru Heraklitovu da…
Karakter čoveka postaje njegova Sudbina…