Jedan od boljih i bolnijih uvida koje sam stekao čeprkajući po sebi je da 90% mojih patnji nisu posledica mojih životnih okolnosti već najobičnijeg rigidnog zahteva spram Univerzuma…koji bi se najkraće mogao definisati kao „sve mora biti onako kako sam Ja zamislio“…
Znam…
I mene je sramota…
Ali dobro bio sam i mlađi… 🙂
90 % mog besa je bilo zbog toga što stvari u nekom trenutku nisu bile onakve kakve sam Ja zamislio da će biti…
90 % mojih anksioznosti su bile zbog toga što nisam bio siguran da li će stvari u budućnosti biti onakve kakve sam Ja zamislio da će biti…
90 % mojih depresivnosti su bile zbog toga što par puta u prošlosti stvari nisu ispale onakve kakve sam Ja zamislio da će biti…
90 % mojih povređenosti su nastale kada se ljudi koje sam percipirao bliskim nisu prema meni poneli onako kako sam Ja zamislio da bi trebalo da se ponašaju…
90% mojih zavisti su bile zbog toga što neko drugi ima stvari koje sam Ja zamislio da ću imati…
90% mog stida je bilo zbog toga što u nekom trenutku ljudi o meni nisu mislili ono što sam Ja zamislio da će misliti…
90% mojih osećaja krivice je bilo zbog toga što nisam ono što sam Ja zamislio da ću biti…
Bukvalno…
Ovih 10% je zaista bilo do života…
I par puta je stvarno bilo baš bezveze i teško…
Ali…
Iskreno…
90 % mojih patnji je nastalo zbog toga što mi je u tom trenutku bio pokvaren Aparat za Zamišljanje…
I što sam zaboravio koliko sam Ja zaista važan deo ovog Univerzuma…
Koliko je to bahato Ja…Ja…Ja…Ja…pogubno po nosioca…
Kako sam kroz život često prolazio kao neka Zebra Govornik koja tamo negde u Africi žustro propoveda o položaju zebri u lancu ishrane…i o tome kako je nezamislivo to da njih maltene svako ko naiđe jede iako one jedu samo travu…i kako to ne može više tako…i kako nije fer…i da nešto mora da se uradi po tom pitanju…i koja i dalje stoji za improvizovanom govornicom i nastavlja da pametuje dok sve ostale počinju da beže od čopora lavova koji hvataju zalet…
U zamišljanju je problem a ne u životu…
Život je vazda isti…
Jedna beskrajna sinusoida uspona i padova…
Loših i dobrih dana…
Povoljnih i nepovoljnih ishoda…
Iz moje perspektive…
Ili zebrine…
I to mi je dosta pomoglo…da shvatim mudrost važniju od svih…
Da ukoliko želim duševni mir…ne treba sve stvari da postanu onakve kakvim sam ih ja zamislio…
Već da ja shvatim da su one takve kakve zaista jesu…
I da to prihvatim…
Pa da se adaptiram…
Popravim što se popraviti može…
I prestanem da kontrolišem…ono što nije do mene…
I da se ljutim što sve nije onako kako sam ja zamislio…
Već da budem zahvalan na svemu onome što se igrom slučaja osvarilo…
Na dobrim danima…
Na čarobnim trenutcima kad se trud isplati…
I kad se ponekad ostvare fundamentalne želje…koje se suštinski i ne razlikuju od uobičajnih fundamentalnih želja jedne prosečne zebre… 🙂
Uostalom…
Znate onaj stari fazon da iskušenje najlakše prođe ukoliko mu se prepustiš…
Slično je i sa životom…

Neverovatno je koliko ljudi čvrsto veruje da je za sticanje jednog od ubedljivo najpoželjnih epiteta – „biti dobar(a) u krevetu“ neophodno imati neke natčovečanske i idealne osobine…karakteristike i sposobnosti…
Sve po Men’s healthu i Cosmopolitenu…
Ogromne penise…
Ili grudi…
Snažne ruke…
Ili vitke butine…
Pločice…
Ili strukove…
Moći satima…
Ili znati sve…
Visiti s plafona kao šišmiš…
Ili oguliti kolena…
Međutim…
Ja sam poprilično ubeđen da je istina sasvim drugačija…i da je za taj ultimativni epitet…koji je neobično važan i jednom i drugom polu…i koji bi apsolutno svi želeli da imaju…neophodno svega nekoliko stvari:
1. Biti privlačan sam sebi…
2. Otključati i navežbati sopstvenu seksualnost…
3. Biti u krevetu sa nekim ko nas inspiriše…i do koga nam je stalo…
4. Biti otvoren za kreaciju…i uživanciju…
Sve ostalo su samo sitnice i trivijalnosti…
Dlake koje smetaju znate već kome…
I gluposti koje potpiruju naše komplekse i frustracije…
Alibiji koji nam nedaju da se opustimo i uhvatimo u koštac sa suštinskim stvarima…
Prava je sreća da se i ova Drevna Veština može naučiti…
K’o engleski…
Naravno…
Neko je talentovaniji…neko brže kapira…neko ima bolje učitelje…i više mogućnosti da vežba…i manje se stidi da proba…
Ali apsolutno ne postoji čovek koji ga ne može propričati…ukoliko se dovoljno jako i dugo potrudi…
Prosto je…
Svako ko je stigao Negde…morao je da započne Odande gde je bio…
Pa hajde…
Gotov je karantin…
I proleće je…
Čuvajte se…
I srećno…

Da mi je neko rekao da ću sve svoje seanse prebaciti na skype…
Da će mi moja omiljena fotelja za rad zvrljati prazna…
I da danima neću izlaziti iz kuće…zdrav i prav…i to u aprilu…mesecu kada je Beograd svetska prestonica lepote…
Ne bih mu verovao…
No…
Odavno znam…
Živ se čovek na sve navikne…
I dobro je da je tako…
I da nije te magične sposobnosti odavno bismo izumrli kao vrsta…
Sapijens je zagospodario svetom zbog najsofisticiranije i najbrže sposobnosti adaptacije…
I ta sposobnost nam omogućava da preživimo neke neviđene muke i neprijatnosti…
I svakojake šokove…
Međutim…
Ta sposobnost može biti i mač sa dve oštrice…
Trpeti je racionalno i zdravo samo ako su naše okolnosti nepromenjive…
Ukoliko su promenjive…ne treba trpeti ni minut više nego što je neophodno…
Ukoliko trpimo samo zato što smo navikli…i mrzi nas i strah nas je da se promenimo…nije problem do okolnosti koje nas muče…več do nas…
I tu treba potražiti promenu…
I lek…
I po pitanju veze u kojoj smo…
I po pitanju posla kojim se bavimo…
I po pitanju porodice iz koje smo…
I po pitanju ljudi sa kojima provodimo vreme…
I po pitanju zemlje u kojoj živimo…
I po pitanju bilo koje neprijatnosti koja nas nervira…
Uostalom…
Znate kako je najlakše skuvati žabu…
Samo polako dogrevate vodu…
Dok se ona ne navikne na to da je skuvana…
Trpljenje treba prolongirati samo dok ne obezbedimo sebi prigodno mesto za doskok…
I dok ne prikupimo snagu sa skok…
Ma koliko nam šapice bile vične trnju…pravi spas za njih je prošetati po nečemu mekanom…
Za neki Morski Pesak su one zaista dizajnirane…
I prava je šteta što toliko često…zamišljeni u ozbiljne filozofske ekspertize i mudre dubioze…zaboravimo na iskonsku psihoterapijsku tehniku…
Staro dobro Rešavanje Problema…
Inicijativu…
I Promenu…
Jer…
Znate sigurno onaj čuveni vic sa fontanom i novčićem…
Nije pokvarena fontana želja…
Već Magija ne funkcioniše dok se Novčić ne ubaci…