Žao mi je što nekad ne znam ukratko da opišem sve što mislim…i da nekako jasno i sažeto artikulišem sve što osećam po nekom važnom pitanju…
Hvala Bogu pa postoje ljudi koji to mogu mnogo bolje i efektivnije od mene…
Kao na primer osoba koja je napisala da je…
„Samohrana majka ista kao i svaka druga majka, samo sa mudima oca koji nije tu“…
Rispekt…
Ogroman rispekt za tu osobu…(ne mogu da nađem na internetu ko je tačno u pitanju…ali svakako bravo…)
Još veći za te mame…
Bravo Kraljice…

Pre no što počnemo da se ljutimo na druge što nam ne daju to što želimo…možda bi bilo dobro da se najpre zapitamo da li to što tražimo uopšte pružamo i mi sami sebi…
Na primer…
Ako tražimo od nekoga da nas voli…da li smo mi sami sebe zavoleli…
Ili ako hoćemo da nas neko poštuje i uvažava…po istom principu…da li se mi lično samouvažavamo i poštujemo…
Da li mi lično čuvamo i štitimo sebe onako kako to očekujemo da će drugi raditi?
A ono što je tek fantastična okolnost je činjenica da ko uspe sam sebe da zavoli…namiri…obezbedi…i pričuva…ko uspe da natera sebe da izgleda baš onako kako i misli da treba da izgleda…i ko uspe da živi baš onako kako zapravo i misli da treba živeti…ljubav i poštovanje drugih može smatrati samo jednim dobrim garnirungom…
Jagodom na šlagu…
Lepim ukrasom iznad Raskošnog Kolača…
Koji je i sam po sebi prste da poližeš…

Najlepša stvar u mom poslu je što stalno sedim sa veoma pametnim i obrazovanim…a dijametralno različitim ljudima…
Tako pre neku godinu moj klijent…koji ima besprekorno obrazovanje iz oblasti ekonomije i finansija…i jako puno zarađenog novca da to i dokaže…reče jednu veoma jednostavnu stvar…
„Treba uvek rentati stvari kojima pada vrednost…a kupovati stvari kojima raste vrednost…to je najbrži put da se dođe do finansijskog blagostanja“…
Sećam se koliko me je to dojmilo…
Tek sam skoro postao svestan činjenice da potpuno isto treba da važi i za Ljude koje puštamo u svoj život…
I tu se treba trajno vezivati samo za one kojima će kroz vreme porasti vrednost…
I one koji će nas i naš život na duge staze učiniti vrednijim…lepšim i boljim…
I tu važi…da je to najbrži put do blagostanja…
Ovaj put u Duši…

Potpuno me je fascinirala činjenica da su čelične sajle na kojima vise liftovi građene od toliko čvrstog i snažog materijala da i jedna jedina može da drži ceo lift…a obično ih ima četiri ili pet…
Za svaki slučaj…
Jednostavno radni vek lifta je dug…
I svašta se može desiti…
I što je sigurno sigurno…
Ono što kao psihijatar znam je da je i život dug…
I da nosi sa sobom i lepo i ružno…
I da su i tu najbezbedniji ljudi koji imaju što više Čeličnih Sajli na koje se mogu okačiti…
Porodicu…
Nekoga baš svog…
Prijatelje…
Obrazovanje i veštine…
Novac…
I nešto u šta filozofski ili religiozno jako veruju…i što im radi…i što ih smiruje…i što im obasjava put kad je mračno…
Za njih se uopšte ne sekiram…
Oni će i iz ne znam kakvih Podruma uspeti da se vrate Gore…
Jednostavno su bezbededno skrojeni…i dobro napravljeni…
A ponekad je naš posao samo da pomognemo ljudima da počnu bolje da se održavaju…kako bi im i sajle ojačale…
Ako u nešto verujem…
Onda verujem da je to uvek moguće…
Zato i volim što sam Liftadžija…
Ne verujete odakle su neki naši Liftovi pošli…i u kakvom su stanju bili…a dokle su na kraju dobacili…
Ništa na ovom svetu mi ne pričinjava veće zadovoljstvo no da tome svedočim…
Hvala dragi Liftovi…
Hvala za svu satisfakciju koju ste mi pričinili…
A sad pravac Potkrovlje…
Tu vam je vazda i bilo mesto…

Kad biste vi samo znali koliko sam se ja nekad sekirao pre polaska na put…
Da li ću sve poneti…
Da li sam dobro rezervisao kartu i smeštaj…
Da li ću se snaći…
Šta sve može da me snađe…od proliva…do toga da mi neko ne sipa drogu u piće…(uzgred…skoro četrdeseta a još mi niko nije sipao drogu u piće…majko…počinjem da sumnjam da si me lagala… 🙂 )
Divna stvar koju dobijete u sredovečnosti je što sada znam da su mi za Putovanje potrebni samo:
1. Dobar stav u glavi
2. Ideja da Zabava počinje onog trenutka kad smo pošli
3. Samopouzdanje da ću se snaći šta god me snašlo
4. Dobro društvo
5. Novac
6. I malo pomoći Odozgor’…da se sve lepo posloži…koju valja i zaslužiti…
Sad nešto razmišljam…
Kakva koincidencija…
Potpuno iste stvari su potrebne i za Dobar Život…

„Ne možete vi mene doktore ubediti da to nije moja rođena ćerkica…na sve moguće načine…ne samo ovako…nego i genetski…pa pogledajte je samo“…
Reče moja klijentkinja…pre neki godinu…pokazujući mi sliku njene usvojene ćerkice…zaista umanjene preslikane verzije nje same…u svakom mogućem pogledu…kako sa potpuno istom facom i položajem tela…stoji pored nje na nekom prolećnom danu…nasmejana od uveta do uveta…kao reklama za sreću…
Samo sam se naježio…kada sam se za trenutak setio…šta je sve ta žena prošla…kroz svih 25 vantelesnih oplodnji…i jedno pet spontanih pobačaja…od kojih je poslednji bio u poodmakloj trudnoći…maltene pred porođaj…kada i najviše boli…
I kada mi je prepričavala kako je samo izustila svom suprugu…sekund pre no što će se onesvestiti od nesnosnih bolova…dok su je na nosilima hitno vodili na carski rez da makar njoj spasu glavu…pre no što iskrvari…“ja ovo više dušo ne mogu da prolazim…izvini…“…
Čvrsto verujem da porodica nije krv…
I da roditelj ne mora biti neko ko nas je rodio…
Niti da je naše dete samo ono koje smo baš mi napravili…
Čvrsto verujem u Kreativna Rešenja…
I Alternative koje brane suštinu i esenciju nečijih želja…uprkos svim nedaćama i mukama…
Čvrsto verujem da smisleno i pametno i dobro može pobediti svako ružno…glupo i nepravedno…
Čvrsto verujem da je moja klijentkinja Mama i po…
Čvrsto verujem da je njena ćerkica oličenje one stare „rodi me majko srećnu pa me baci u đubre“…
Čvrsto verujem da se rode ponekad zbune…i da odnesu Radost na neku pogrešnu adresu…
I divim se ljudima koji su imali hrabrosti…racionalnosti i čestitosti da daju svoju decu na usvajanje…kada su osvestili da oni za to nisu spremni…
I to uvek treba podržati…i napraviti uslove da to bude vrlo elegantno…civilizovano…dostojanstveno…i bez trunke osude…
Jer su alternative prestrašne…
Čvrsto verujem u Zvečansku…
I da iznad tog mesta sija Duga…i kada nema kiše…
I da su tamo najbolja deca…
I najdragocenija da ih zaštitimo i podržimo…i da nađemo elegantne načine da spojimo njihove Raširene Ruke…sa nekim drugim malo većim i na većoj visini raširenim…
I da tako stvorimo ubedljivo najlepše Zagrljaje koje možete zamisliti…
Čvrsto verujem da se Duše pronalaze…
Na najčudnije načine…
I da je suština porodičnosti ni u čemu drugom do u ljubavi…podršci…zaštiti…i odanosti…
Čoveče…
Ako nabaždarimo oči na široko i važno i suštinsko…
Jeste li svesni ko sve može biti naša Porodica?
Kakav je to samo potencijal za Radost i Sreću…
Ništa me na ovom svetu toliko ne raduje…

Video sam ih pre mesec dana kako zajedno nose neki ogrmonan televizor uz stepenice naše male zgrade bez lifta…
Dva rasna primerka dnevne doze Prosečnog Srbende…
One ljude za koje već i na prvi pogled vidite da su iskreni i dobri…
I da sa njima nikad neće biti nikakvog problema…a da može biti puno smeha i radosti…
Potom se čulo ono „ma nije težak…kabast je…mogao sam ja to i sam komšija…nego da mi ne ispadne…hvala ti…sad ćemo mi i jedno ladno pivo da zveknemo kod mene“…
A onda sam ih video i danas u obrnutim ulogama…košiju pomagača od prošle nedelje u gipsu…verovatno sa malog fudbala…koji u krizi srednjih godina obično postaje smrtonosna aktivnost…kako oslonjen svom težinom na komšiju sa i dalje novim televizorom s jedne…i sa štakama sa druge strane…na koje se još nije navikao…skakuće stepenik po stepenik…do predalekog četvrtog sprata…uz slično „ma mogao sam i sam komšo…nego da ne padnem…i ovako sam se nagrdio…meniskus…od sad ćemo fudbal ti i ja samo uz ono pivo…koje sam taman razladio za tebe“…
Samo mi je kroz glavu sinula ona sjajna priča…koju sam davno čuo…kad su studenti pitali čuvenu antropološkinju Margaret Mid šta ona smatra najranijim znakom civilizacije u ljudskoj kulturi…mislivši da će Mid da govori o vatri…točku…pismu…ili onim starim gradovima koje volimo da obilazimo kad smo na putovanju…
Međutim…
Prof. Mid je rekla da je najraniji znak civilizacije u drevnoj kulturi butna kost sa zaraslim prelomom…
Kako je navela…u životinjskom carstvu umireš kad polomiš nogu.. ne možeš da pob
egneš od opasnosti…ni da nađeš pijaću vodu ili da loviš sebi hranu…i lako postaješ plen za druge životinje…
Nijedna životinja u divljini ne može da preživi dovoljno dugo da bi joj zarasla butna kost…
Slomljena butna kost koja je zarasla predstavlja dokaz da je neko vodio računa o ranjenoj osobi…neko joj je previjao ranu… prenio je na bezbedno mesto i brinuo o njoj tokom oporavka…
Tu počinje Civilizacija…
Uvek se malo naježim kad se setim te priče…i nekako mi bude milo kojoj vrsti pripadam…za promenu…
I zaista društva mogu bez svega…
Hrane…skloništa…struje…nauke…religije…vođa…para i svih komoditeta…
Jedino ne mogu bez Saosećanja i Podrške…
Bez Empatije i Ljudskosti…
Bez međusobnog Pomaganja…
Stoga…
Ako želimo da imamo bolje društvo…
Počnimo od malih stvari…
Od Komšiluka…i Sugrađana…
I od malih sitnih znakova pažnje i dobrote…
Ko zna gde nam može biti kraj…
Ko zna dokle naš Komšiluk dobacuje…
Nije ni Mlečni Put toliko veliki…
Ukoliko se posmatra iz prave Perspektive…