Samo me je juče iznenada prenuo krik „mama…mama…mama“…dok sam prolazio ispred školskog dvorišta osnovne škole u mom kraju…
Onda sam video usplahirenu…kovržavu devojčicu sa zlatnom kosom od recimo sedam godina kako u punom sprintu prepadnuto trči u naručje svoje majke…
I potom mamu koja je kleknula…
I malu šaku kako gužva njenu majicu na leđima u čvrstom stisku…taj univerzalni primatski simbol ultimativne beznednosti…koju mladunče može imati…
U ovo ludo vreme…ispunjeno tragedijama…prvo sam pomislio da nije opet neki užas pa mala trči da spase svoju živu glavu…i „šta li se sad dođavola dešava?“…
A onda sam video i šta je užas…
Užas ima brat bratu pola kile…
Braon ufrćkanu dlaku…
Tamne oči…
Najsmešniji lavež koji možete da zamislite…
I pripada porodici veoma krvoločnih i opasnih pudli… 🙂
Onih koje se nose pod miškom po tržnim centrima…umesto torbice…
Čvrsto pozicioniranih u lancu ishrane tik iznad komaraca…
Međutim…onda je pred mojim očima počelo da se odigrava još nešto lepše…
Mama od pudle je isto kleknula…i počela da priča svojoj mezimici i hrabroj zaštitnici…“ šta je bilo bebo…što laješ bre na devojčicu…šta si se zbunila…pa vidiš da je mala i dobra…šta je s tobom danas“…
I onda je čarolija zaista i otpočela…
Mame su se dogovorile u pogledu…kako već to samo i mogu ljudi koji nekoga jako vole…i samo nasmešile…i krizni menadžment ove napete situacije je polako otpočeo…
Pudličin zaštitnički instikt je polako popustio i mame su samo počele da se približavaju jedna prema drugoj…sve tako čučeći…i uskoro se prepadnuta ruka kovržave devojvčice sa mamine majice našla baš tamo gde i treba…najpre po leđima…pa iza ušiiju…a onda i po stomaku pudlice…
I suze i strah su za tren postale osmeh i radost…
Mama od pudlice je onda pitala „što se pile plašiš…pa vidiš kako je slatka i pufnasta“…i isto nastavila da tetoše svoju mezimicu…a preslatka devojčica je samo raširila ruke…još jednom protrljala uplakane oči…uzdahnula onako detinje posle plakanja…i nastavila da mazi svoju novu prijateljicu…
Onda sam ja osvestio da ću možda izgledati sasvim čudno što već nekoliko trenutaka samo stojim zaleđen…gledam ih…smešim se oko glave i punim svoju dušu…
Trenutaka u kojima shvatam istinu veću od svih…a to je da ljudi imaju urođenu sposobnost da trijumfuju nad strahom…opasnošću…mukom i traumom…
Samo ih treba podržati i podstaknuti dok su krhki…dok se boje…i dok im je teško…
A ništa više ne podstiče od saosećanja…empatije i podrške…
Od Zajedništva spram muke…
I Ljubavi….te stare Moćne Isceljiteljke…
Ako ova obična komšijska ljubav i pažnja i saosećanje mogu nasmešiti jedno uplakano dete…zamislite šta bi mogla naša združena akcija da uradi…
Prosto je…
Ako vidite da se neko boji…da mu je teško i da se muči…samo nemojte odmoći…a ako možete…i imate vremena…zastanite i pomozite…kako god možete…na koji god način…
Kao što sam ja juče naučio tokom master klasa koji je držala mama od pudle…
Ništa nema toliku moć…
Mali gestovi pažnje pokreću Lavine…
Zamišljam malu kovrdžavu kako je vrhunski veterinar za trideset godina…i kako je poznata po tome da i najuplašenije pse može umiriti svojim čarobnim saosećanjem prema nekome ko se boji…toplom energijom…osmehom koji smiruje i leči…i školovanim češkanjem iza ušiju…
I zamišljam mamu od pudle…kako kao bakica uleće sa svojim nekim novim krznenim čudom…koji joj boji penzionerske dane…i puni dušu radošću…kod nje u ordinaciju…potpuno prepadnuta što mezimac nije kakio već tri dana…
I kako se čarolija od juče odmotava unazad…
Samo u drugom smeru…
Kako suze i strah postaju smeh i radost…
Kako sve dobija svoj smisao…
„Komšinica Rado…jeste li to vi?“
„Mico pa ti si postala veterinar…o hvala Bogu…šta je ovom mom nesposobnjakoviću“
„Ma ništa…previše granula ste mu dali…ne mora uvek da vas obrlati na ovaj preslatki pogled…evo lekić…očekujem da će sve biti dobro popodne…možda ćete morati trkom u parkić“… 🙂
I kako nastavlja da ga ljubi i mazi i izgovara na sav glas „ma šta je bre bilo lepotane moj klempavi“…
I kako se krug empatije i ljubavi zaklapa…
Homo sapiensi možda jesu najdominantnija vrsta na planeti…
Ali bi Homo empaticusi to trebalo da postanu…
Pridružimo se tom pokretu…
Saosećanje je jako zarazno…i moćno…
I ne treba puno da se primi…
A ne košta uopšte…
A i šta uopšte možemo izgubiti…
Možda samo to da ne moramo umreti da bi počeli da živimo u Raju?