Sećam se kad je moja rođena baba…koju sam jako puno voleo…i kod koje sam živeo dok sam studirao…bila vinovnik prave pravcate pljačke u našoj lokalnoj pošti…sve sa lezanjem na podu…rukama iza glave…suzama i kricima okolo…i policijskim uviđajem posle…
Kako sam ja posle toga bio duboko ubeđen…kao neko ko je dobio desetku iz psihijatrije na studentskom ispitu par meseci ranije…da će potpuno izvesno razviti teški PTSP – posttraumatski stresni poremećaj…i spremao se da je svi porodično maksimalno podržimo…posebno tetošemo…pazimo i mazimo…razgovaramo o nesreći koja ju je zadesila…saosećamo i pokušamo da joj pomognemo u oporavku koliko god je to u njenim godinama moguće…
I sve bi i bilo tako da je nisam sledeće jutro zatekao…kako sve držeći cigaru u svojim osamdesetogodišnjim prstima…pregledava stvari u kojima je ležala u pošti…i razmišlja se da li da pali veš mašinu zbog toga…kako mi je na moje pitanje izgovoreno najsaosećajnijim glasom „Baba…šta radiš to…jesi li dobro?“ odgovorila sa „Idem do pošte sine…po penziju…sreća ona omladina je naišla pre no što sam je podigla“…sa sve osmehom „al’ sam ih zeznula“… 🙂
Eto toliko je otprilike i trajao babin PTSP…
Što i nije toliko čudno s obzirom da je sa 16 godina pobegla od kuće u partizane…živela u najgorim mogućim uslovima i ozbiljno učestvovala u ratu sve do samog kraja…sa sve ranjavanjem…zarobljeništvom i logorima…
Ali i sa prvom ljubavlju…od koje smo se posle i svi mi izrodili…
I to me podseti…
Kako je naša psihička rezilijentnost ponekad u stvari pitanje pređene kilometraže….
Baš će se neki šleper sa tri miliona kilometara istresirati zbog puknute gume na auto putu…
Ma aj’te molim vas…
Sve je to deo života…
Njegovo je sa bude težak i neprijatan…
A naše da očvrsnemo…da se ne slomimo…da se omudrimo…i da otkrijemo ono što je baš nama zaista važno…
Gde smo se zaputili…
Šta je naš smisao…
Za šta vredi i poginuti ako treba…
Kao što je uostalom i moja baka tog dana po povratku iz pošte – mesta zločina…pokucala na vrata moje studentske jazbine…a ja bio potpuno ubeđen da će baš u tom trenutku rasplakati…jer joj se sve skupilo…promolila svoje dobre oči i osmeh u moju sobu i rekla…“evo Vlajo sine…uzela sam ti od penzije onu tvoju krempitu što voliš…da ima mozak od čega da ti radi…ponosu babin“… 🙂
Ponekad kad nam je teško…važno je da imamo nekoga ko nam je uzor…
Ko nam je svojim primerom pokazao kako treba…
Tačno mogu da zamislim…kako bi mi pala krempita na glavu sa neba…ukoliko bih se predao…poklekao…i ukoliko ne bih nastavio da se trudim i borim za stvari koje su mi apsolutno najvažnije…
Prosto mogu da je vidim kako puši tamo Gore…nalakćena na Oblak…smeši se…i posmatra me u fazonu „ajde diž’ se sine…šta si ti mislio da će biti lako…sve je to život…nismo mi od ovih što odustaju…glavu gore…biće sve u redu…znam da ti to možeš…voli te baba“…
I da znate da neću…
Kako bih samo i mogao…
Kad znam ko nada mnom stražari…
Osmatra i drži palčeve…
Samo se ti Bakice opusti…
Zavali se negde fino…zapali i uživaj u pogledu…
Ja sam na tebe povukao…
Tako da ništa ne brini…
I hvala ti…

Tačno mogu da se setim tog trenutka…
Nedelja veče…četrnaest godina bubnji u grudima…kako dva minuta pred početak derbi utakmice za prolazak u drugi krug kadetskog prvenstva Jugoslavije…što je svakako bio jedan od najznačajnijih trenutaka u mojoj kratkoj i sušnoj košarkaškoj karijeri…pred punom salom roditelja…drugova i simpatija…prepadnut dolazim do zapisničkog stola da nešto pitam…kada mi je tata jednog od mojih saigrača…koji je uvek nekako bio tu za nas klince…i volonterski merio vreme na našim utakmicama…naravno uvek suptilno naginjući sekundaru na našu stranu u zavisnosti od toga da li vodimo ili gubimo…rekao…“ajde Đuki daj im ono tvoje…i opalio me po ramenu…onako očinski…“
Tačno mogu da se setim kako nekih dve tri godine kasnije sedimo u bašti našeg smeštaja na moru nas četvorica poslednje veče letovanja…tužni i ubijeni u pojam što opet ništa nismo „navatali“ na moru i jadikujemo nad propuštenim prilikama…kada starija sestra jednog od nas kaže kroz smeh „ajde…ajde dečaci samo vi nastavite da mi bude tako slatki i dragi i da se trudite…biće bolje dogodine…garantujem“
Tačno se sećam kovrdža…cvikera i smejalica koleginice koja mi je na prijemnom pozajmila hemijsku…u fazonu „brate da l’ je moguće da ni hemijsku nemaš…ko će nas da leči kuku majko“…pa mi posle došapnula još dva tri pitanja iz biologije…a dva tri boda gore dole na prijemnom na medicini su vam otpilike dvesta trista mesta na rang listi…i možda jednog sasvim neuspelog košarkaša usmerila na jedan sasvim drugi životni put…gde mu i nije više toliko žao što nije u nba-u…
Tačno mogu da vam ispričam kakva je bila frizura…šminka i ljubičasti komplet za posao…sekretarice ozloglašenog profesora interne i direktora klinike u čijoj sam kancelariji čekao početak ispita…kada mi je nasula koka kolu i ponudila neku mito-čokoladu i rekla „divno kolega što baš danas polažete…profesor je baš dobro raspoložen…znate skoro je dobio unuka…samo polako i staloženo…i biće sve u redu“
Tačno se sećam unezverenog lutanja sa koleginicom po amsterdamskom aerodromu…dok ogromna kazaljka na satu pokazuje da voz koji treba da uhvatimo za Antverpen stiže u stanicu za nepunih 3 minuta…a mi pojma nemamo kuda više da idemo…kada tamnoputa pripadnica obezbeđenja počinje bukvalno mahnito da trči sa nama kroz lavirint stepenica i lifotova…sve dok ne izbijamo upravo na peron koji nam je trebao nepune tri sekunde pre no što će voz uleteti u stanicu…i kako nam ona zadihano maše sa tim raskošnim osmehom i očima kroz prozor dok naš voz bukvalno poleće iz stanice…
Sećam se konobara u kofi drim-u koji mi na 37 stepeni dok u odelu sedim direktno pod klimom i pokušavam da se bukvalno ne istopim pred specijalistički ispit donosi i kofu leda uz treću kafu zaredom sa osehom i u fazonu „iskuliraj brate malo…opusti se…biće sve ok…a i gre’ota bi bilo da te baš sad opali infarkt tu pred kraj…ko će te nositi tolikog na urgentni“
Sećam se medicinske sestre-majke koja je u ubedljivo najstresnijem trenutku u mom životu držala za ruku osobu koju najviše volim na ovom svetu a meni rekla „ne brinite doktore…Profa je rutiner u ovoj intervenciji…na vreme ste došli…to se danas lepo leči…biće sve u redu…videćete…eno ona žena koja je maločas prošla pored vas se kod nas leči od devedes’ pete…ništa joj ne fali…ma aj’te…gospođa i po…tako će biti i kod vas“
I razmišljam…
Koliko je sjajno što ljudi koji su u nekom značajnom mikrotrenutku u našem životu samo bili fini…prostojni…dobronamerni i saosećajni prema nama ostaju zauvek da žive u našem sećanju…kao Jezgrovna Sećanja…
Kao najznačajnije uspomene…
A koliko je tek spektakularno da mi sami možemo zavrediti tako važnu titulu u nečijem tuđem sećanju…i životu ..
Koliko je to fascinantno…
I kakva je to super moć…
Većinu nas muči prolaznost…
I to kakvi smo ljudi…
A Čudotvorni Lek nam je sasvim na dohvat ruke…
Samo ukoliko obratimo pažnju…
Shvatimo šta je zaista važno…
I malčice se potrudimo…
Čoveka ništa drugo ne definiše koliko to kako se odnosi prema drugim ljudima…
A pogotovo prema onima koji mu se ni na koji način ne mogu odužiti…
Pustite titule…pare…lepotu…slavu…i životna dostignuća…
Veliki ljudi su obično loši ljudi…
Za razliku od Malih Ljudi – Diskretnih Heroja…
Kao što su ovi gore pomenuti koji se šepure po mojim sećanjima…i nekako me uvek nasmeše…
Retko gde ćete sresti takve Ljudine…
Prava je sreća da i za nas još uvek ima vremena…
Da porestemo u Ljudskost…
I da se uglavimo u nečiju dušu…
Pa srećno nam bilo…

Čitam divan članak u Nedeljniku o košarci i o Profesoru Aleksandru Nikoliću…čoveku koji je stvorio čuvenu srpsku školu košarke koja će godinama kasnije vladati svetom…i koji je uvek zastupao ideju da u košarci ne bi trebalo da bude fatalnosti…
Ne postoji najvažnija utakmica…
Nikada ne može biti ključan samo jedan igrač…
I nikada nije presudna samo jedna lopta…
Po njemu je uspeh u košarci uvek stvar Kontinuiteta Dobrih Odluka…
I košarkaši koji su uspeli da ga razumeju i koji su uspeli da mukotrpnim treningom uvežbaju da im bude lako da donose dobre odluke…su potom uspevali da postignu uspehe koji su za sve druge bili ravni čudu…
Čoveče…
Koliko su samo košarka i život slični…
Sve isto važi…
Ljudi večito precenjuju moć sata i dana…
A potcenjuju moć godina i decenija…
I ako me nešto fascinira u psihoterapiji to je isceljiteljska moć novouspostavljenih obrazaca dobrih odluka…koje su postale novi manir neke osobe…
Možda nismo svi talentovani da budemo vrhunski košarkaši…
Ali za život…čvrsto verujem da se svi možemo ukrcati na taj Voz…kad tad…
Pa će sve sledeće Stanice biti dobre za nas…

Dobra stvar sa putovanjima je što posle njih nikada niste isti…
Malo ste porasli…malo se nadahnuli…malo proširili vidike…malo napunili baterije…
Loša stvar sa putovanjima je što vam posle njih problemi i mane geografije gde živite još više bodu oči…
A ako mi nešto ide na živac u Beogradu…to je svakako njeno veličanstvo Bahatost…
Od vrha do dna…
To seljačko ja sam najbitniji…meni se može…moje pravo je važnije od prava svih ostalih…neću valjda ja da poštujem red…pa to samo budale rade…i posebno „ma šta ima veze što drugima smeta…baš me zabole…meni tako lepše“…
No dobro…
Teško će se za čas popraviti nešto što se godinama rušilo…
Meni preostaje samo nekoliko stvari…
Da budem Građanin…i koristim sva građanska prava koja imam da se protiv bahatosti borim…uvek i svuda…
Da se čuvam svojim obrazovanjem i jezicima koje govorim…kako bih…ukoliko dara prevrši meru…spakovao diplome pod jednu mišku a ljude koje najviše volim pod drugu…pa u Beli Svet baš tamo gde se ljudi gnušaju bahatosti kao nekog posebnog oblika mentalne poremećenosti…ili bolje rečeno zaostalosti…
I možda najvažnije da ja ne budem bahat…
Nikada i nikako…
Već da obratim pažnju i na druge…kako bi nam svima bilo dobro…
Pa ko zna…
Možda se i primi…
Pa da mogu lepo biti srećan baš tamo gde bih najviše i voleo…