Ako nešto volim kod sebe to je onda nepobitna činjenica da ja baš znam da se radujem…
Onako iskreno kao dete…
I to vrlo često jako malim stvarima…
A opet tako ogromnim…
Zalascima sunca…nekoj netaknutoj prirodi…svemu što ima veze sa Morem…blagim…dobronamernim i nasmešenim ljudima koji čine nežne stvari ljudima koji im to nikako ne mogu uzvratiti…slobodnim umetnicima po svetskim trgovima…ili bendovima koji vraški dobro zvuče kad krenu da praše onako za svoju dušu…dobro uparenim čarobnim zalogajima sa još čarobnijim vinima za najčarobnijim stolovima za kojima sede spektakularno pametni…duhoviti i apsolutno politički nekorektni ljudi…vožnjama uz spuštene prozore kroz koje trešti muzika…i tako dalje…i tako dalje…
Doduše…znam i da tugujem…o još kako…ali u radovanju sam prosto nepobediv…
Volim i to što sam druželjubiv…i to što od profesora univerziteta do automehaničara…kao i od prosjaka do multimilionera imam Prijatelje…i Načine da nam skupa bude lepše…lakše…zabavnije i smešnije…no kada smo sami…i ideju da biti Naš Čovek nikad nije bilo pitanje porekla…boje kože…nacionalnosti…mesta rođenja…obrazovanja…novčanika ili Boga kome se molimo…već zaljubljenosti u iste stvari…istrajavanju u sličnim sklonostima…verovanju u slično ispravno…i tome da se zbog istih stvari radujemo i smešimo oko ušiju…
A najviše volim to što na nekom mestu gde ne živim i gde sam samo otputovao mogu brzo početi da se osećam kao kod kuće…i da mrvice tog načina življenja i još mnogo važnije guštanja u životu mogu zapakovati u kofer i poneti sa sobom kući…
Sve te mirise…ukuse…zvukove…dodire…razmišljanja…ideje…saznanja…prizore…i osećaje…
Te se pomalo smatram i ponosnim Parižaninom…Budvaninom…Atinanjinom…Kotoraninom…Madriđaninom…i nadasve Komižaninom…
Sve te ljude smatram sugrađanima…
Tačnije SuDUŠAnima…
Jer ako nam se duše raduju na iste stvari…i ukoliko nam oči zasuze zbog sličnih lepota…kako onda nismo Rođaci…
Kao što će uostalom i moji Prijatelji iz tih gradova onog trena kada kroče na vreli asfalt Beograda…momentalno postati Beograđani…
Biti građanin nekog grada ionako nikada nije bilo pitanje geografije…administracije… regula…i toga gde smo rođeni…
Već stanje duha…pogled na svet…i zajednički način uživanja u životu…
Sposobnost da upiješ sve ono što je tradicionalno lepo i dobro na tom mestu…a da ga opet oplemeniš i nečim svojim lepim i dobrim što si doneo…
Tako da dragi moji SuDUŠAni dobrodošli…
A mene ne morate zvati…
Eto mene samog…
Čim pre…
Nigde ne piše da izreka teško žabi u vodu da skoči ne važi i za pozamašne primerke…😉