Zamislite da ste se kao dete skoro udavili na nekom jezeru…
Da su vas oživljavali i da ste jedva pretekli…
Da se od tada nikada niste ni približili vodi…
I da ne biste u nju ušli ni po koju cenu…
I da vreme prolazi…
I da ste dobili sina…
I da ste u jednom trenutku osvestili da to dete ima pravo da nauči da pliva…
I da ide na more…
I da ste shvatili još pogubniju činjenicu da ako mu bude nešto bilo u tom istom moru vi nećete moći da ga spasete…
I da vas je to prenerazilo…
I vraški motivisalo…
I da ste pre nekoliko dana prvi put otišli na čas plivanja na Tašmajdan…
U onaj bazen od metar i nešto…
I da su svi polaznici u vašoj grupi vama bukvalno do kolena…
Obraćaju vam se sa čiko…
I mole vas da im vežete učkur…
Da prestravljeni nekako uspevate da prođete školu plivanja…čas po čas…tresući se…
I da nekoliko meseci kasnije plivate sa svojim rođenim sinom do nekih Bova na nekom Moru…prskate se i glupirate…
Srećni što ste zajedno…
I ponosni na sebe…
Kolika je to Pobeda…
I Herojstvo…
I Hrabrost…
Heroji uostalom nikada i nisu bili ljudi koji se ne plaše…
Već ljudi koji uporno idu kroz svoje strahove ka svojim Vrednostima i Idealima…
Makar i milimetar po milimetar…
I makar pod stare dane…
Možda bismo svi mogli da naučimo od takvih ljudi…
Tate se ionako nikada i nisu merile po lepoti i ispravnosti stila kojim plivaju…vremenu koje mogu postići na 50 metara…i po tome kako im stoji kupaći…
Već po tome sa kakvom bi se sve Nemani uhvatili u koštac…i u kakav bi sve Vir skočili da spasu nekoga Svog…
Po tome koliko tu decu vole…
Koliko im je do njih stalo…
I po tome koliki su im Uzor…
Otac može biti maltene bilo ko…
Titula Tate je vazda bila rezervisana za Ljudine…