Najčešći način kako moji pacijenti reaguju na saznanje da boluju od neke neizlečive bolesti je pomisao „Ali to nije moguće…nije fer…toliko stvari još nisam stigao da uradim i da iskusim“…
Uvek me to do kostiju potrese…
I to je možda i najteži deo mog poziva…
Ta sveprisutnost smrti i patnje…
Koja vreba iza ćoška…
A s druge strane…
Ne postoji stvar koja je više uticala na to kako ću birati da živim…
I na šta ću trošiti Vreme…taj najskuplji i najdeficitarniji resurs na ovoj planeti…
I koliko ću se osvešćeno i tendenciozno radovati Malim Ogromnim Radostima…Životnim Lepotama i Čarobnim Trenucima…kojih uvek ima ukoliko imamo pčelinje oči…ili se makar uvek mogu stvoriti…ukoliko pamet trošimo na kreativnost a ne na kukanje…
Zato je psihoterapija blistava i strašna…
Kao što je uostalom i život sam…
Ipak…
Veoma me raduje činjenica da iako je strašni deo zagarantovan…onog momenta kada smo prvi put udahnuli….
Ukoliko se jako potrudimo…
I blistav deo može isto to postati…
Moji Najhrabriji pacijetni i ljudi kojima se najviše divim su me to naučili…
Neopisivo sam im zahvalan na tome…