Ramišljam nešto sad…
Kol’ko sam se samo sekirao oko boranije u vrtiću i toga što nas teraju da spavamo u neko doba…nesvestan da me svake nedelje uveče čekaju kupanje…sečenje noktiju…crtani i palačinke…pa moja lepa i topla dečačka soba…poljupci i mir…
Kol’ko sam se samo sekirao oko toga da li ću biti u petorci košarkaške ekipe moje osnovne škole na opštinskom…nesvestan toga koliko lepo uopšte igrati košarku i kolika je privilegija provoditi bukvalno čitave dane na košu…i od svih životnih problema fokusirati se samo na to šta ćemo ako nam stanu u zonu…
Kol’ko sam se samo sekirao da li ću imati devojku u gimnaziji…nesvestan činjenice da nas čeka možda i najlepše letovanje ikad…nas četvorica…korsa…Budva…18 godina bubnji u grudima…beskrajno frajerisanje na plaži…potrošen džeparac treće veče…i stotinu devojaka koje nas nisu ni uzele u ozbiljno razmatranje…a nama opet bilo prezabavno i presmešno dok smo kretali na još jedno noćno kupanje…jer „ovo je ta noć“…pa se vraćali zagrljeni…naravno sami i promrzli…umirući od smeha…zezajući se i pevajući…
Kol’ko sam se samo sekirao da li ću završiti fakultet…nesvestan činjenice da je svaki vikend neka kućna žurka…i svakog maja Medicinijada…da su jetre mlade i svemoguće…da imamo čitav naš neki mali ekosistem internih šala i zezanja sa fakulteta…velika društva…da devojke više nisu toliko nerešiv rebus…a da su studentski doživljaji svakako najluđi i najlepši…ne mogu sad baš da vam ih sve nabrajam i prepričavam na ovako pristojnoj stranici…ali će me zato uvek nekako od srca nasmešiti čim zažmurim i pokušam da ih se setim…
Kol’ko sam se samo sekirao da li ću se ikada zaposliti…nesvestan činjenice da nikad više necu biti mlad lekar…pun entuzijazma i elana…savršeno motivisan da pričam satima sa pacijentom…ako treba i celu noć…i svakodnevno iznova i iznova fasciniran koliko je psihijatrija čarobno lepa…kompleksna…delotvorna…važna i pomažuća…a opet sa dosta vremena i kreativnosti za uživanje u Malim Radostima koje svi oni privremeno i povremeno zaposleni ljudi…hteli ne hteli…moraju da imaju i da nekako stvore kako bi kako tako ostali normalni…
Kol’ko sam se samo sekirao da li ću sve profesionalno stići i steći…nesvestan činjenice da su tridesete nekako prosto čarobne…još uvek si mlad i jako poletan…konačno znaš šta zaista hoćeš…a po prvi put to možeš i da priuštiš…u apsolutno svakom pogledu…i konačno shvataš šta je zaista važno…a još uvek imaš dovoljno vremena i energije da život po tome i urediš…ili sasvim promeniš…
U stvari razmišljam…
Oko čega se ono beše danas sekiram?
Čega to nisam svestan?
Na čemu sve mogu biti zahvalan?
Razmišljam…
Suštinski…
Možda je prošlo vreme Setve…
Opsežnih Radova u Polju…
Žetvo eto me…
Daj pune Silose…
Zdravlja za moje i mene…
Vremena sa porodicom…
Nasmejane prijatelje…
Džakove Gospodstva…dostojanstva…ostvarenosti…i pošteno steknutih resursa…znanja i pozicija…koje daju privilegiju najveću od svih…da ništa ne moram…
Zahvalne pacijente…
Novac koji više nije problem…
Hrpe hedonizama…putovanja…raznoraznih uživancija i hobija…
Tone smeha…provoda i stare dobre zezancije…
Čistu savest…
Mir…
I dubinu u pogledu…
Da shvatim…
Vrlo jednostavnu istinu…
Nema boljih godina od četrdesetih…
Ukoliko si upravo u njima… 🙂