Hoću li se probuditi na vreme?
Jesam li sve spakovao?
Pogotovo one sitne važne stvari koje uvek zaboravim?
Da li je prezentacija spremna?
Hoće li mi zarasti ova posekotina koju sam upravio napravio brijući se?
I hoću li naučiti da se brijem više?
Jesam li poneo pasoš…pare i telefon?
Hoću li naći car go?
Hoćemo li opet grdno iznenaditi radnike na carini sabajle?
Gde je gejt?
Hoću li stići na gejt?
Jesu li protesti u Parizu zaista toliko ozbiljni?
U koji ono beše arondisman ne smem noću?
I tako…
Hiljadu misli…
Hiljadu scenarija…
Svi ružni…
Hvala dragi Preci na genetici…
Mogli ste mi i nešto sem anksioznosti ostaviti… 🙂
I onda…
Njih dvojica…
Kovrdže na metar i devedeset…
Kovrdže na metar…
Dobre oči gore…
Dobro oči dole…
Kao i smejalice…
Trenerke…
Patike…
I pun gas…
Uleću na aerodrom…kao iz neke druge dimenzije…
Tata pun euforije pita – „Fićo…šta je ono beše najvažnije da uradimo sad kad smo stigli na aerodrom?“…
Moj anksiozni mozak se brzo preslišava…
Ko da je meni postavljeno pitanje…
Da se nađe broj deska za ček in…
Da se ode u wc…
Da se ne zakasni…
Da me ne odžepare…
I tako…
Ubrzava na maksimum…
A Fića odgovara tako da zveči ceo terminal…“DA SE DOBRO ZABAAAAVIIIIMO“… 
Tata odgovara…“Da….tačan odgovor…izvolite…mladi gospodine“…
I namešta sinu kofer da ga zajaše…
Što on sa onom lepom dečijom radošću momentalno radi…
I odjuriše niz terminal…
U punom kasu…
Srećni…nasmejani…i euforični…
Razmišljam…
Radovao sam se ovom kongresu…
Da proširim malo Pogled…
Da naučim nešto važno…
Što će mi koristiti i u poslu…i u životu…
Da se poravnam sa najboljim…
I mislim se…
Već se isplatilo…
Hvala uvaženi Profesore Fićo… 🙂