Neobična je šteta što niko od nas sa ove planete suštinski nema u potpunosti kontrolu nad time kada će umreti…
O verovatnoći da nas ta muka zadesi se još nešto i pitamo…
Ali opet…
Danas me može lupiti trolejbus…
Verovatno dok rasejan pretrčavam ulicu da nešto pojedem…
Gladan ću i na onaj svet poći… 🙂
Ono što je neuporedivo više u našoj moći je sadržaj Epitafa koji će možda pisati ispod te uvek kratke Crtice između godine kad smo se rodili i one kad smo pošli na Put…
Nekoliko reči…ili rečenica koja bi najbolje mogla opisati to kakvi smo bili…i kako smo živeli…
Ako mogu sa biram…
Zamišljam…
Skromni spomenčić…
Solidnu razliku među godinama…
I diskretni epitaf…
Vladimir Đurić…
Dobričina…koja se nikada nije bojala da bude srećna…
Kakva je samo privilegija…
Da ne samo da ga još mogu birati…
Čim vam ovo pišem…
Nego da to što želim da u njemu piše mogu još danas početi da živim…
Nešto se razmišljam…
Pa nismo tako loše mi Zemljani ni prošli…