Borac

Kada ga vidite golog do pojasa i bosog…u borilačkom šorcu…znojavog…zadihanog i krvavog…i toliko ludački spremnog i napucanog koliko samo mogu biti ljudi koji žive od borenja…kako stoji sa nekim diskretnim smeškom na sred ringa…u fazonu „e zemljače…sad ćeš da vidiš šta te čeka“…razbijenih arkada i slomljenog nosa iz koga šiklja krv…kako se kreće kao neka puma po ringu…sa nekim potpuno ludački fokusiranim pogledom…najpre ćete se uplašiti…
I pomisliti da li je ovaj normalan…kada ga ovo ovoliko radi…
I kad može od ovoga da živi…
A potom i zadiviti…jer retko kada muškarac može toliko moćno…snažno i lepo izgledati…
No dok se bori…
I junački gine za nešto što mu je važno…
S obzirom da obožavam borilačke sportove…i s obzirom da…što bi moj kum rekao…“sreća da znamo sa učimo pošto ništa drugo i ne znamo da radimo“…divim se borcima prosto oduvek…
Na hrabrosti…disciplini…volji…snazi…karakteru i posvećenosti…koju samo oni imaju…
Sve bi se i zadržalo na tim osećajima uobičajnog divljenja da mi njegov trener…a moj drug…nije ispričao kako je ova sada Životinja…prepadnuta kao Mali Mačak došla kod njega u klub sa nepunih 11 godina…
U nekim polupocepanim patikama…
I polusmrznut u neko zimsko vreme…u nekoj tankoj jaknici…
I pitao da li može da trenira…
I rekao s vrata da nema da plati…
Ali da može da čisti…ili da radi bilo šta drugo…samo da mu dozvoli da dolazi tu…
I da nisam onda i to zamislio…
Prebijenu majku koja vrišti na podu pored…
Prepadnutog i uplakanog mlađeg brata IZA njega…
I oca pijanicu…koji u onim užasnim stanjima i nivoima promila u krvi kada će alkohol i najplemenitije ljude pretvoriti u potpune svinje…a kamoli apriori oštećene…lomi…ulra…i bije sve koji mu se u tom trenutku nađu na tim zamagljenim putevima…koji ne vode ni na šta dobro…
Zamišljam ga koliko je uplašen…
Kako drhti…
I kako mu se slivaju suze…
Što od straha…što od besa…što od nemoći…
Ćale je ipak mnogo teža kategorija…
Koliko to mora biti strašno…
Dok istinktivno podiže ruke da se zaštiti…da ne dobije udarac u glavu…a sve vreme pokušava da ostane ispred brata…
I da njega zadrži POZADI…
Da makar njega ta muka ne snađe…
Koliko mrzi oca…
Koliko se brine za majku…
Koliko voli brata…koji tek ništa nije kriv…
Kao uostalom ni on…
Ali kome je to uopšte sada i bitno…
Dok pokušava da spase svima njima živu glavu…
I kako nenadano dobija šut iz sve snage nogom u nezaštićeni predeo stomaka…
Razmišljam…
Koliko to može da boli kada imate deset godina…
A šutira vas odrastao čovek od 100kg…
Kako ne može da udahne…
I kako mu se samo odjedanput smračuje…
I kako pada na pod…
I kako ga šutiranje više ne boli…
Jer se u tom trenutku zariče i sebi i Bogu da je ovo poslednji put da se našao na podu…
U nokdaunu…
I da je potpuno nemoćan pred nasiljem…
I nasilnicima…
I da neće to više dozvoliti ni ocu niti ikome drugom…
Posle mi je moj drug…a njegov trener…koji trenira borce 20 godina unazad…ispričao…da nikada nije video nekoga ko je toliko talentovan…
Ko je toliko posvećen treningu…
Ko toliko može da trpi bol…
Ko je toliko motivisan…
I toliko uporan…
I toliko hrabar…
I toliko tvrdoglav kada nešto zacrta…
Makar morao da prođe kroz zid…
Ubrzo je postao jako dobar…
I najveći problem je postalo naći nekoga ko u tim malim godištima uopšte i hoće i da uđe u ring sa njim…
Nakon što se brzo pročulo da „ima neki Mali koji je ubica…i koga čeka ozbiljna karijera“…
I kako se sada treniraju nikad jače i spremaju se za svetsku karijeru…
I dodao da se tačno seća dana kada mu je Mali doneo glanc nove bokserske rukavice na poklon i zahvalio mu se na tome što ga trenira…
Što mu je kao otac koga nikada nije imao…
I što ga je primio u klub onog dana…
I rekao…“Hvala ti…gotovo je…dovoljno sam očvrsnuo…niko nas više neće tući…“
Posle su se svađali oko toga da li neko ko nije još ni punoletan treba sa radi kao obezbeđenje na vratima kluba…svaku noć do zore…
I koliko to utiče na jutarnji trening koji apsolutno nikada nije propustio…
Međutim…
Mali je samo jednom rekao…i završio diskusiju…
„Moram da ih preselim…to je važnije od bilo čega…naspavaću se kad oni budu bili bezbedni…i kada postanem šampion“…
Kažem vam…
Diskretne Heroje ćete pronaći svuda oko nas…
Na najčudnijim mestima…
I tamo gde se najmanje nadate…
A one koji prođu živi pakao da bi zaštitili one koje najviše vole ću uvek posebno ceniti…
Niko nije ovaj život bolje ukapirao…
Niti ga bolje utrošio…
Niti bolje kapira koncepte pojmova Hrabrost…Karakter…Čovek…i Ljubav…
I koji su shvatili da nije uopšte teško živeti…
Kada znaš zbog koga i čega bi umro…
Zato im se i divim…
Kao i svim Raskošnim Kaktusima…
Koji su procevetali u hiljadu boja…u nekoj surovoj Pustinji…
A za Malog ćete čuti…
Potpisujem…
Čekaćemo ga jedanput svi zajedno pred Skupštinom…
Ja ću biti u prvom redu…
Srećan iz dubine duše…
I nasmešen oko ušiju…
I aplaudiraću i pevati himnu iz petinih žila…
I biću ponosan…
I zadivljen…
Mada…
Možda ni mrvicu onoliko koliko će to biti njegovi mama i brat koji će stajati pored mene u tom istom redu…
Ponosno gledajući najhrabrijeg i najčvršćeg Čoveka na svetu…
Koji je samo igrom slučaja vrhunski borac…
I šampion sveta….
A neuporedivo važnije baš njihov Sin i Brat…
Te Titule su svakako mnogo bitnije i vrednije…
I mnogo se teže dobijaju…
Mali ih je zavredio još kao Dečak…
Ne vidim čemu bi se važnijem svi mi ostali mogli posvetiti…
Pa…
Srećno nam bilo…
I srećno Mali…
U stvari…
Kad malo bolje razmislim…
Srećno ovima koji ti stanu na crtu… 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s