Pravo ludilo konzumerističkog društva kome sam svedočio tokom vikenda u jednoj evropskoj prestonici…spašavajući živu glavu od horde razularenih potrošača…čvrsto rešenih da iskoriste božićne popuste…i potpuno spremnih da svoje mukotrpno provedeno vreme na poslu lako spucaju na znak ili dva na nekom parčetu materijala izprintanog u tamo nekom Bangladešu…je u rečenici koju je izgovorila moja draga prijateljica pre neku godinu…uz osmeh koji samo ona ima dok raskošnom inteligenicijom svaku običnu kafu pretvara u preduhoviti vodvilj…“nemam ja druže dovoljno samopouzdanja…osećanja smisla i radosti u životu da bih mogla da budem ružna i bez statusnih simbola na sebi“… 🙂
Upravo u tom manjku je i suština problema…
Ali i suština rešenja…
Možda tu i možemo nekako pobediti…
Ukoliko se iznutra pokrpimo…
I tu postanemo markirani…
I jako kvalitetni…
Ja sam uvek voleo ljude obućene za More…
Majica na pruge…
Bermude…
Japanke…
I naočare koje ti nije žao izgubiti…
Ako te uhvati noć…
U baru na plaži…
Jer su muzika…piće i društvo jednostavno predobri…
I više ništa nije važno…
Osim provoda…smeha…strasti i radosti…
I naravno osmeh oko glave…
Čisto kao amajlija…
I definitivni znak raspoznavanja da ga živiš…baš onako kako treba…
Naravno…
Svako ima pravo da svoj najdeficitarniji resurs troši upravo onako kako misli da treba…
Jer prosto nema ničega dragocenijeg na ovoj planeti…sveprožimajuće zaraženoj smrću…od Vremena…
Ja ću svoje bogami trošiti u Kupaćim…