Šljapkanje

Ukoliko napolju pljušti kiša a vi ste baš naumili da negde pođete…postoji nekoliko konstruktivnih načina da se ta muka reši…
Prvi je da se vratite kući…i sačekate da kiša prestane…jer ne vredi da idete po lošem vremenu…
Drugi je da se obučete od glave do pete u pelerinu i one čizme za pecanje i odšljapkate tamo gde ste naumili…
Treći je da osvestite da niste od šećera i da iskisnete do gole kože…ništa vam neće faliti…ako vredi to gde ste se zaputili…
Četvrti je da se odselite tamo gde uopšte nema kiše…u neku pustinju…i ne bakćete se uopšte sa ovom pričom…
I to je verovatno svima potpuno jasno…
I verovatno se pitate što ste uopšte ovo i čitali…
Ono što me godinama intrigira i kod mojih pacijenata…i kod mojih klijenata…i kod mojih prijatelja…i kod moje porodice…a što je najgore…i kod mene samog…je to što ogroman procenat ljudi u pomenutoj situaciji stane negde i kisne…duri se…hukće…prevrće očima…proklinje univerzum…i besni što pada kiša a oni to uopšte nisu tako zamislili…
A kiša jednostavno pada…
Jer joj se pada…
I tako je vreme tog dana…
Prava muka nastaje onda kada to nećemo da prihvatimo…
Kao da se mi nešto pitamo…
I kao da mi to određujemo…
Ovaj život je beskrajno jednostavan…
Mi postajemo nesrećni i punimo svoju dušu nezdravim i mračnim emocijama onog trenutka kada počnemo da se durimo što stvari nisu onakve kakve smo mi zamislili da će biti…
Umesto da jednostavno pronađemo naše malo mesto u stvarima baš takvim kakve jesu…
Ukoliko vas muž/žena varaju…prihvatite to…i razvedite se/oprostite i krenite na bračnu terapiju/nađite i vi sebi dečka ili devojku/ili ih sve zajedno privedite kod vas recimo svakog utorka uveče…
Ukoliko vas maltretiraju u firmi…dajte otkaz/ili nabudžite svoj cv upotrebljivim skilovima pa pregovarajte o svojim uslovima/ili ih brate stvorite sami sebi u svojoj firmi/ili naučite da crtate one obrve ili da lepite pločice/ili se odselite tamo gde cene baš takve kakvi ste vi…
Moja majka uvek priča da nije bilo srećnijeg deteta u gradu kada pada kiša…
I hvala joj na tome…što je to bio naš Mali Porodični Ritual…
Čim krene da pada…
Eto nas da šljapkamo…
Urezao mi se taj miris…
I bezbrižnost…
I sreća u grudima…
Trebalo je da me vidite u tim detinjim gumenim čizmama i u pelerini…
Kako trčim od bare do bare…nasmejan oko ušiju…
Možda od tada nemam nikakav problem sa kišom…
Sve je to samo sastavni deo zivota…
I prilika za Ugođaj…
Kao uostalom i maltene sve ostalo…
Tako da gospodo…
Stop durenju…
Čizme na noge…
I srećno vam bilo Šljapkanje…
Gde god da ste zaputili…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s