Razmišljam sinoć celo veče i jutros celo jutro zašto neki moji klijenti…a pogotovo klijentkinje uopšte ne čuvaju sebe…zašto sebi biraju sudbine iz kojih bih ja pobegao za petnaest minuta…i zašto godinama ostaju u nekim odnosima koju su knjiški primer disfunkcionalnih…toksičnih i destruktivnih…koji ih bukvalno ubijaju na svim poljima…
I tako ja zamišljen sedim na semaforu…
I suštinski se sekiram za ove moje…
Jer nemam više pojma kako da im pomognem…
Jer glavni limitirajući faktor pomažućih profesija je u tome što meni može i NASA-in nutricionista propisati režim ishrane…a da smršam opet mogu samo ja…
Kad odjedanput sa radija kreće stara dobra pesma Ane Bekute…kojoj se nekako uvek obradujem na svadbama…i kasno noću kad je več samo Duša bitna…i kad se sva moguća osećanja pomešaju sa maliganima…
Stihovi koji odzvanjaju…
„A meni lepše je s tobom da propadam
Nego da letim sa njim
Odavno sreći u lice ne gledam
Ne znam da živim sa tim
I draža mi je s tobom jedna noć
Nego s njim godina sto
S njim ne znam stvarno gde bi mi bio kraj
S tobom bar znam gde je dno“
I prosto…
Sve mi u trenutku bi jasno…
Njima je u stvari lepo…
Iako je to sporadično i prekriveno stostruko češćim i gorim ružnim i odvratnim stvarima…
Ti povremeni lepi trenuci su njima najčešće najlepši u životu…
I možda i jedini…
I to treba razumeti i poštovati…
I ti ljudi su već odavno toliko ubijeni u pojam…i naviknuti na muku i trpljenje…da im pomisao da iz toga izađu pričinjava ogroman strah…i nelagodu…što bi rekla jedna moja pacijentkinja…“ doktore…pa ja već znam kako će me on udariti…pa se nekako bolje namestim“…
I imaju toliko izvitoperene stavove o životu i ljudima…“pa svi muškarci biju žene…i ko bi mene ovakvu ikada i mogao da voli…ja sam to svu ovu nesreću možda i sama zaslužila…ovakva nikakva“…
I čvrsto su ubeđeni da ne zaslužuju sreću…i da to jednostavno nije za njih…jer ih niko to nije naučio…niti im pokazao u njihovom detinjstvu…da može…i da to svako zaslužuje…ko diše…
Pa čitav život ispaštaju nečuvajući se i skačući iz jednog pakla u drugi…
I što je najvažnije…sa nekim normalnim bi možda oni ispali problematični…defektni i upadljivi…
Ovako zauvek imamo krivca što su oni nesrećni i što im je život katastrofalan…
Taman…
Savršeni alibi…
Da se nikad nista ne pokuša…
Jer „šta ako pokušaju…pa ne uspeju…to će onda definitivno i dokazati sve ono čega se najviše i plaše…sa su bezvredni i nikakvi…i da je u njima problem“…
Ovako trpi…i čekaj da prođe…
Šta je to 70-tak godina…
Ako dodamo još malo poroka…
I manje…
Ali dobro…
Sad kad znamo šta je…
Možemo to i lečiti…
Saosećati…
Podržavati…
I beskrajno razumeti…
I voleti te napaćene duše…
I biti tu za njih na sve moguće načine…dok se postepeno ne oporave…
A bogami ponekad i podviknuti…
Pre neki mesec sam polu u šali…polu u zbilji rekao pacijentkinji da ćemo je mi zavezati za radijator u našoj ordinaciji…jer je tu makar niko neće tući…dok se ne smiri…dok malo ne dođe sebi…i dok se ne opameti…i dok joj modrice na licu ne zarastu…i dok ne vidimo kako ćemo je dalje zašititi i podržati na sve načine koji u ovoj zemlji postoje…da se žene spasu od nasilja…a koji zaista nisu mali…i svake godine zaista napreduju…mic po mic…ali u dobrom smeru…ka nultoj toleranciji prema nasilju…
I zaista bravo za sve kolege koji danonoćno rade sa najugroženijim kategorijama našeg društva…
Samo da se ne vraća u taj koncentracioni logor u njenoj kući…
A tebi Ana bravo i hvala…
Bez preteranog filozofiranja i dubioze…
Uvek ću se obradovati njenim pesmama…
Jer..
Naopako da smo svi potpuno normalni…i srećni…
I da nam svima sve ide od ruke…
Kakav bi to dosadan život bio?
I kakve bi nam Muzika bila?
Neko jodlovanje…
Šta?
Pa zamislite strofu…
„Ja sam je hteo…i ona mene…i sad smo srećni zauvek“…kraj strofe…
Jak provod… 😉
Pa ko bi to slušao…
I šta bi uopšte i pokretalu tu Nuklearnu Elektranu u našim Grudima…
Koja dobro radi samo kada nešto što jako želimo i nemamo…
A još imamo nade da ćemo ga imati…
Što najiskrenije verujem da je uvek moguće…
Samo ako se potraži na pravim mestima…na kojima je to i ponuđeno…
Stoga…
Ana…
Ožeži ti još jednom…
Daj d’izginemo… 🙂