Ubedljivo najgora navika koja vam ostane sa fakulteta je ideja da postoje dva života…
Zivot kad se (m)uči i zlopati…u ispitnim rokovima…
I život kad se uživa…van njih…
Ta naivna laž da ćete moći da uživate kad sve završite…kad zaslužite…kad se sve kockice poslože…kad život postane lep i kad postanete bezbrižni…
Što se naravno nikad ne desi…
Jer voilà…eto novog ispitnog roka…već sledećeg meseca…ili neke nove životne nesreće ili nepravde…iza ćoška…
I onda tako nastavite da živite i nakon što ste diplomirali…
Što i ne bi bilo toliko strašno da evo ne prođe leto trideset i osmo…a život mi se ne posloži…ne uredih sve…ne postigoh planirano i ne postadoh bezbrižan… 🙂
Vazda ima nešto…
Ili što treba da uradim…
Ili što me nervira…i ne da mi mira…
A opustiću se i uživati verovatno tek kad umrem…
Na onom svetu…
Postoji jedno divno finansijsko pravilo – uvek prvo plati sebe…
Što znači da prvo treba ispoštovati sebe i svoje potrebe pa tek onda sve ostale…jer će dužnici i dugovi ionako doći po svoje…i to će nas motivisati da zaradimo novac na kraju meseca…kad nam dogori do noktiju…a makar smo nešto malo sebi ugodili dok smo još imali novca…
Slično treba uraditi i u životu…
Najmudriji su oni koji znaju da se opuste i da uživaju pogotovo onda kada nisu zaslužili…i kada nisu odradili sve što treba…
I oni koji znaju da ugode sebi čak i kada postoje neki veliki problemi u njihovim životima koji jako dugo traju…a koji se u tom trenutku ni ne mogu rešiti…makar dubili 24 časa na glavi…
Jednostavno su bolje dizajnirani za život koji je prosto neprestana trka i borba…i stalna promena…
Očekivati mir u okeanu je vrlo utopistički…
Ali ko nauči da skače one delfinske kolutove…
Čak i sa polupraznim stomakom…
Čak i dok još nije sasvim izvesno da je opčinio onu krupnu ženku…
Čak i dok ga još niko ne uzima za ozbiljno u jatu…
Taj je već dosta i uradio…
Igra tako i treba da se igra…
Na srce…
I za srce…