Evo treći put gledam utakmicu sa Italijanima…
Iako se jako nerviram…sve vreme me nekako drži nada da će ovaj put ishod biti drugačiji…
Da ćemo bolje odigrati odbranu…
Da ćemo ubaciti taj šut za tri poena…
I da ćemo nekako čudom uspeti da pobedimo…
A nećemo…
Jer…što bi sjajni Jalom rekao…“u jednom trenutku moramo odustati od nade za boljom prošlošću“…
Koliko god puta premotavao televizor rezultat na kraju utakmice će uvek biti isti…
Kao i u životi većine mojih klijenata…
Ma koliko puta mislili o tome…i vraćali se u prošlost…
Neće biti rođeni u normalnijoj zemlji…
Neće imati bolje roditelje…
Neće biti talentovaniji za sport u osnovnoj…
Niti lepši u srednjoj…
Neće položiti taj prijemni…
Niti imati vezu za posao iz snova…
Neće ih hteti ona lepojka…
I neće dobiti milion dolara u nasledstvo…
Niti proći kroz život bez velikih grešaka…promašaja…nepravdi…nesreća i neuspeha…
Leka jednostavno nema u prošlosti…
Što se jednom desilo vazda će biti tako…
I vremenske mašine još uvek ne koristimo u psihoterapijskom radu…
No dobro…
To je ipak samo jedan utakmica…
Nismo mi prestali da budemo zemlja košarke…
I ja svakako neću prestati da navijam za ove naše sjajne momke…
Niti da se ježim dok gledaju u zastavu i pevaju himnu na sav glas…
Pametniji od mene svakako treba da analiziraju što nam se ovako nešto desilo…
Da izvuku pouke…
I kako ćemo dalje…
U budućnost…
Koja za razliku od prošlosti još uvek može biti i ovakva i onakva…
I na koju još uvek jako možemo uticati…
Eto novih prvenstava uskoro…
Verujem da ukoliko se okrenemo ka sutra…i počnemo nenormalno da se trudimo i da treniramo svaki novi dan…uz mudrost koju smo prikupili iz naših teških poraza…da nas ponovo čekaju slavni dani…u kojima ćemo se jako radovati…
I u košarci…
A i u našim malim i običnim životima…
Čvrsto verujem da nas čekaju neka nova Jutra koja će promeniti sve…
Zato se ka tom delu Neba i treba okrenuti…
Jer znate već…
Dok je mraka biće i Svanuća…