Svi ljudu ulaze u negativne i nezdrave emocije…
Kvantitet i kvalitet tih emocija svakako zavisi od toga kakve su im životne okolnosti…
I od toga kakvi su oni…
Ali najveća razlika u tome kakve će živote ljudi imati na duge staze je u stvari u tome kakvu emocionalnu regulaciju preferiraju u svojim mračnim satima…
Jer…
Emocije se mogu regulisati i kanticom nutele…i povraćanjem…i flašom vinjaka…i razbijanjem po kući…i kokainom…pa divljanjem…i bensedinom…pa mrakom…i žiletom…pa bolom…i ruletom…pa propašću…i promiskvuitetom…pa prazninom…
I sve te stvari savršeno rade kratkoročno…još manje više od Mesopotomije…kad su ih ljudi prvi put otkrili…i navadili se…
I zato su vazda i popularne…i ljudi ih se čvrsto drže…i teško odbacuju kad se jednom navuku…jer instant zadovoljstvo je prosto divan antidot za nesreću i bol…
Makar na kratko…
Pravi problem je u roku trajanja koji nam taj lek može pružiti…i posledicama…koje su obično dugoročne…
A pravi put za spas je vazda bio isti…
Treba naći jedan provereno delujući…i dugoročno koristan način emocionalne regulacije…koji nema pogubnih nus efekata…kome ćemo se okretati kada nam je baš teško…
Retko šta će nam pomoći kao to…
Jer otići gym i podići 2 tone tegova zaista smiruje dušu…
Ili izlupati džak pola sata…
Ili istrčati deset kilometara…
Ili staviti neke dobre slušalice i prošetati sa kraja na kraj grada…
Ili se okupati u kadi sa onom mirišljavom kupkom…mehurićima i svećama…
Ili masturbirati…
Ili otići do crkve pa se pomoliti…
Ili pozvati najboljeg prijatelja…
Ili iznajmiti jednog u vidu psihoterapeuta…
Ili otići u prirodu…
Ili izbindžovati neku seriju koja drži pažnju…
Ili pogledati film koji vas uvek motiviše…
Ili pročitati neku sjajnu knjigu koja će vas odvojiti od sumorne realnosti…
Ili odigrati neku igricu koja će vam ponuditi bolju realnost…
Ili poći na put…negde daleko…
Ili ukoliko smo baš srećni…leći u neko krilo…kod nekoga svog…koji će reći…“biće to sve ok…sve ćemo mi to zajedno“…i potom odvaliti nešto i nasmejati vas…na neki samo njemu znan način…
Ili šta god vi lično volite…
To može da bude i neka sasvim obična sitnica…
Mene uvek opušta i smiruje pranje automobila na onim samouslužnim perionicama na žetone…
A moju koleginicu iz ordinacije spa centar…sauna…masaža…i ona raznorazna ženska ulepšavanja potom…
Što da ne?
Vreme za sebe…je vreme oduzeto od starenja…bolesti i smrti…
Važno je da lek ispunjava sledeće kriterijume…
Da prija…
Da leči…
Da odvaja dušu od muke…
Ali možda i najvažnije…
DA NE ŠTETI…
Jer neke noći jednostavno moraju proći…
I biće ih uvek…
Jedanput mesečno…
Ako smo najnormalniji ljudi na svetu…
A pre jednom nedeljno…
Ako smo sasvim obični…
Naše je da u tim noćima ne propadnemo…
I da ne porušimo ono što smo godinama mukotrpno gradili…
Jer…
Iako uvek kada operem auto na pomenutim puškama počne kiša…
I posle kiše uvek dođe Sunce…
Važno je da i mi budemo prisutni kad počne da svanjava…
I da po mogućstvu nemamo tonu poroka…problema…destrukcije i loših životnih pozicija na svojim plećima…iz kojih se moramo vaditi…
Pa ćemo lako izgraditi svoj život…
Milimetar po milimetar…
Kada ponovo budemo bili u formi…
Obožavam onu Mešinu koja kaže da je „lakše nagovoriti ljude na zlo i mržnju nego na dobro i ljubav. Zlo je privlačno, i bliže je ljudskoj prirodi. Za dobro i ljubav treba izrasti, treba se pomučiti.“
Slično je i sa duševnim zdravljem…
I tu je čovek prosto dizajniran da lako propadne…
Pravi je uspeh ne poći tim silnim Nizbrdicama…koje nam se neprestano nude…
Već ponekad zastati i odmoriti se kada više ne možemo…
Dok ne dođemo sebi i ne prikupimo ponovo snagu…
Pa iz petinih žila nastaviti uzbrdo…
Sve dok ne stignemo tamo gde smo i zamislili…
Na Proplanak sa koga se pruža sasvim Čaroban Pogled…
I Mesto koje nudi život iz koga je sasvim suludo bežati…