Nema lepših seansi u psihoterapiji od onih na kojima slavimo dugo čekane i željene pa napokon ostvarene želje…
Koje su pre koji mesec ili godinu delovale sasvim neostavarivo…
Bukvalno za rubriku verovali ili ne…
Današnje Slavlje me podseti na nešto što svako ko se bavi ljudskom psihom odavno zna…
Nema puno veće nesreće koja može nekoga zakačiti u periodu odrastanja no da bude popularan među svojim vršnjacima…
Iz prostog razloga što se u periodu osnovne i srednje škole popularnost obično bazira na nečemu što nije nečija lična zasluga…već je jednostavno dobijeno na tacni…na primer na lepoti…na pameti…na talentu za sport ili muziku…ili na bogatstvu nečijih roditelja…a ne na onome što je taj neko sam sebi zaslužio…i stvorio…
A to je takva droga…sa koje je maltene nemoguće skinuti se…
I retko je ko tome uspeo da odoli…i da shvati da dobra startna pozicija nije preterano važna ukoliko je maraton u pitanju…
Jednostavno…
Te narcističke visine u tom periodu su jednostavno prevelike…
Kao što su i dubine socijalne anksioznosti…ukoliko nemamo privilegije dobijene genetikom i vaspitanjem…samo sa druge strane…
Nepopularnost u periodu odrastanja može biti smrtonosni otrov ukoliko dozvolimo da nas zarazi…i ubedi da ne valjamo uopšte kao ljudi…ili mala nuklearna elektrana u našim grudima ukoliko je shvatimo na pravi način i dozvolimo joj da nas motiviše da se jako trudimo…da učimo i treniramo…da se izlažemo našim strahovima…da podižemo lestvicu…da stičemo veštine i da rastemo…dan po dan…izazov po izazov…
Zato je i dobro…i nekako božanski pravedno…da s vremena na vreme uspe neko ko nije sve dobio na tacni…
Čisto zbog nas ostalih sasvim prosečnih…i običnih…
Prosto kao motivacija da se još više trudimo i verujemo da će jednog dana biti bolje…
Ukoliko se budemo nenormalno trudili…
Da vam kažem…
Nema puno veće profesionalne satisfakcije i ugođaja od prisustvovanja tome…
Pogotovo kada ste dugo sedili u Uglu i sekirali se dok su se udarci i nokdauni uporno ređali…
Doduše…
Uvek me je činilo ponosnim to što je Ustajanja uvek bilo za jedan broj više…
I to vas nekako veže za te Ljude…
I tera vas da još jače navijate za njih…
A mogu samo da zamislim kako je lepo biti u toj Koži danas…
Pa se lepo i zasluženo prošepuriti po gradu…
Nema puno veće sreće od tog…