Kako steći samopouzdanje?
Jedno od najčešćih pitanja koje dobijam…
Veoma teško…
Ali ne i nemoguće…
Najpre je potrebno shvatiti da samopouzdanje nastaje suštinski u detinjstvu a najkasnije tokom perioda osnovne škole…na osnovu toga kakva nam je genetika…kakvi su nam bili roditelji i kako smo se snašli među vršnjacima na samom početku…
Što znači da samopouzdanje potpada pod ono staro psihijatrijsko pravilo…nisi kriv što nešto imaš/nemaš ali si jako odgovoran da to lečiš/stekneš i da se oporaviš/zaceliš kako bi ti život bio bolji i lakši…iako nisi ni kriv ni dužan…jer ćeš upravo ti najviše patiti…ukoliko to ne uradiš…
Tako se i stiče samopouzdanje…
Najpre treba osvestiti da nismo ništa posebno…da nema čoveka koji nema neku veliku manu…i da niko nije savršen…ali da je to samo pokazatelj toga da je neko Čovek…po difoltu pogrešivo i nesavršeno biće…a ne pokazatelj da je neko manje vredan…da nema ljudskih prava…i da treba da se sakrije u neki mrak…
A potom preći na još težu etapu…u kojoj je potrebno uporno i mukotrpno ispunjavati Obećanja koja smo zadali sami sebi…
Najpre mikroobećanja…
Pa srednja…
Pa onda ona najveća…životna i suštinska…koja će nam obezbediti da nam život bude na duge staze lepši i lakši…
I Mesto u Loži iz koje to možemo posmatrati i naslađivati se…
Jer…
Zamislite samo čoveka koji sebe bezuslovno prihvata kao ljudsko biće sa svim svojim ograničenjima…manama i greškama…koji je mukotrpnim trudom uspeo da napravi sebi životnu poziciju u kojoj mu je zaista jako dobro…
Pa što ne bi bio pun samopouzdanja?
Šta njemu ko može?
I ako nešto nema steći će…
I ako nešto što ima izgubi steći će ponovo…
Prosto Ima Sebe…
Ukoliko svaki strah kome se nismo suočili postaje novi Limit koji imamo…
Šta će onda biti sa ljudima koji su shvatili da hrabrost nije odustvo straha…
Već manir da se uz nenormalan strah i mukotrpan trud uporno ide ka nečemu što nam je zaista važno…bez obzira na sve…
Samopouzdanje je običan Suvenir koji se nosi sa tog Putovanja…
Na sva ostala…