Sve što se više bavim ljudima i ljudskom psihologijom postajem svestan jedne neumitne činjenice…
Ljudi se nikada neće izdići u životu iznad mišljenja koje imaju o sebi…
Nikada neće imati dobar posao ukoliko ne misle da ga zaslužuju…
Nikada neće živeti u zemlji koja je dobra za njih ukoliko ne misle da im to pripada…
Nikada se neće okružiti kvalitetnim ljudima oko sebe ukoliko ne misle da oni zaslužuju takvo društvo…
Nikada neće biti u dobroj vezi ukoliko ne misle da su vredni ljubavi…
I to je jednostavno tako…
Uostalom…
Osvrnite se oko sebe…
I obratite pažnju na to kako se pojedinim vašim poznanicima…rođacima ili prijateljima stalno dešavaju iste stvari…
I kako stalno upadaju u iste priče…misleći da je to sudbina…umesto da se pozabave nečim mnogo ličnijim…delotvornijim i promenjivijim…svojim karakterom i načinom razmišljanja…
Najveći problem je u tome što se to mišljenje o sebi formira do neke 15 godine…ne njihovom krivicom…u zavisnosti od toga kakavi su im bili roditelji…drugovi…škola…grad…društvo…okolina…i okolnosti…
Pa ti posle giljaj čitav život sa tim što si dobio…
Ni kriv ni dužan…
Pa ko preživi pričaće…
Retki uspeju sebe da unaprede do neprepoznatljivosti…
Od početnih škriputavih verzija…do blistavih…
I oni imaju moje neskriveno divljenje…
Jer većih Heroja jednostavno nema…
Prosto je…
I Fića se može nabudžiti u Ozbiljnu Makinu ukoliko u njega uložite jako puno novca…vremena…pažnje i ljubavi…
I svašta nešto promenite…
Pa ga posle niko ne može stići po putu…
Mada…
I ako može samo bezbedno i udobno da jezdi ka nekom Moru…uz zalazak sunca…i muziku koja trešti…praćen grohotom suvozača…
I ako tamo može redovno stizati…
Uopšte ne mora ni juriti…
Život će već biti sasvim lep…
A šta je uopšte i važnije od toga?