Još uvek mi odzvanjaju reči moje profesorke sa specijalizacije koja nam je uvek govorila da je najveći izraz poštovanja prema našim pacijentima da budemo iskreni prema njima i da im uvek govorimo istinu…
Baš onakvu kakva i zaista jeste…
Ma koliko to teško bilo i za njih…i za nas…
I da je to jedini način da ne izgubimo njihovo poverenje…
Kako bismo se onda mogli zajedničkim snagama uhvatiti u koštac sa bilo kakvom istinom…
Zamislite automehaničara koji neće da vam slomi srce saznanjem da vam je osovina malčice napukla…
Baš bi vam pomogao…
Laži u medicini isto tako ne pomažu…ma koliko prijale…
Slično je i u životu…
Ako istina može ubiti neki odnos koji imamo…
Neka ga nek’ umre…
Ionako bi se pre ili kasnije tako nešto i desilo…
Zašto gubiti vreme…
Koje možemo iskoristiti na gradnju novih odnosa…
Na novim osnovama…
Pravim…čvrstim i istinitim…
Ne gradi se kuća od krova…
Dobri Temelji su već sasvim druga priča…